Orff kurs u Salcburgu

Dugo sam iščekivala odlazak na usavršavanje koje odgovara mom, specifičnom muzičko-pedagoškom polju rada. Od tri evropska pristupa koja najviše cenim (Orff Schulwerk, Kodaly, Dalcroze - Eurhythmics), imala sam sreću da zavirim u prvi. Taj način muzičkog školovanja me je oduvek fascinirao i najviše uticao na izgradnju moje metode rada. Njega je inicirao Carl Orff, kompozitor poznat po scenskoj kantati “Carmina Burana”.

Nedelju dana u julu koje sam provela na univerzitetu Mozarteum u Salzburgu kao učesnik na internacionalnom letnjem kursu “Elemental Music and Dance Pedagogy Orff-Schulwerk" je bilo dovoljno samo da potvrdi moje oduševljenje Orfovim pristupom muzičkoj edukaciji. Na žalost, nije bilo dovoljno da zadovolji moju želju za znanjem o svim tajnama tog majstorskog zanata. Iako smo u srednjoj muzičkoj školi imali predmet u kojem smo izučavali Orfov instrumentarij, načine sviranja i mogućnosti aranžmana, apstraktan koncept koji nam je, kao učenicima, pružen, podrazumevao je samo papir i olovku. Pravili smo kompozicije i aranžmane za instrumente čije zvučanje nikada uživo nismo čuli, a kamoli svirali. Naravno, svi znaju za metalofon i frulicu koji se sviraju u našim školama, koji jesu deo Orfovog orkestra. Ipak, ako uzmemo da su to dva od mnogobrojnih instrumenata koji tek u zajedničkom zvučanju pružaju punu umetničku lepotu, ne možemo reći da smo uz ta dva uopšte stupili nogom na bogato muzičko tlo koje je izgradio Orf. 

Međutim, suština Orfove ideje, u kojoj se pronalaze i pomenuta dva metodičara – (Dalcroze i Kodaly) nije u muzičkim instrumentima, već u pristupu, odnosno metodi, načinu podučavanja. To je koncept koji zagovaram u razvoju muzičara - instrumeti su samo alatke pomoću kojih se muzika može izraziti. Pomoć za proizvođenje muzike, koja se stvara sredstvima: zvucima, tonovima, njihovim nizanjem, slaganjem, variranjem ili čak odsustvom. A zvuci i tonovi ne moraju da seproizvode klasičnim muzičkim instrumentima, već glasom, telom i predmetima iz okoline. Orf je naročito naglašavao ritam kao osnovu za ekspresiju ljudskog bića, kao i neophodnost stvaranja atmosfere bliske dečijem svetu igre, dok su muzički sadržaji koji se koriste jednostavni, spontano proizašli, prirodni i bliski dečijoj mašto. Drago mi je da sam se na ovom kursu uverila da sam na dobrom putu i da u mnogim zemljama na svetu imam istomišljenike. Još draže mi je što su me sledbenici Orfovog pristupa podsetili na neke pedagoške vrednosti, koje su, na žalost, u Srbiji izbledele, kao što je pomaganje učeniku da istraži mogućnosti instrumenta bez presije od (pr)ocenjivanja od strane nastavnika, roditelja ili drugova i radost kolektivnog stvaranja muzike bez obzira na tehnički nivo izvođenja.

Ovog leta je bilo učesnika iz 32 države na svetu, među kojima su se nalazile, npr. Iran, Koreja, Tajland, Japan, Novi Zeland, Australija, Brazil, Kosta Rika, Čile, U.S.A. i mnoge evropske zemlje. Većinom, nastavnici muzike. Ja sam bila jedina iz Srbije, a najbolje sam se družila sa koleginicama iz Hrvatske i Slovenije. Međutim, vremena za druženje nije bilo. Rad, rad i samo rad – od jutra do večeri, sa pauzom za ručak. Rad se sastojao iz muziciranja: pevanja, sviranja, kretanja i plesanja, bez imalo priče i teoretisanja. Divno je videzi ljude koji su došli jer žele da uče: nakon časova niko nije žurio da izađe, već su svi ostajali da razmene iskustva, zabeleže nešto, pitaju profesora. Svi su žudeli da pokupe znanje!

Teško je izdvojiti profesora koji je ostavio veći utisak, jer je svako specijalista u svom polju , ali vidim da neki učesnici koji iz godine u godine dolaze, imaju omiljene. Mnogi profesori, kao što su Doug Goodkin i Sofia Lopez Ibor su u svetu najeminentniji prenosioci Orfovog pristupa, autori mnogih vrednih knjiga. Lično me je, svojom spontanošću i ogromnim pedagoškim znanjem i muzičkim veštinama, impresionirao Doug, koji nas je melodijom i ritmom proveo kroz različite kulture i naučio kako da lako, u momentu, adaptiramo kompozicije za Orfove instrumente tako da mogu da ih sviraju učenici svih uzrasta. Sofia je učinila isto, samo na drugi način, kroz igre – modelujući čas prema specifičnoj temi. Sa Rick Layton i Jackie Schrader smo učili pesme za mlađi, srednji i stariji uzrast dece, uz igru i instrumentalnu pratnju. Najveći izazov su za mene predstavljali časovi Judith Hirsch, koja nas je detaljno i intenzivno uvela u svet perkusija. Svirali smo različite stilove kao što su afro-kubanski, brazilski, hip hop i fank, a pored standardnih perkusija koristili kartonske kutije, limenke i šerpe. U početku sam mislila da ništa neću uspeti da pohvatam, nikako mi nije išlo “od ruke”, ali je vremenom i vežbom bivalo sve bolje i nakon četiri grupna časa perkusija sam veoma zadovoljna rezultatom, ali mi je strašno krivo što to neću nastaviti. 

Andrea Ostertag nam je pokazala kako je telo instrument plesača, te smo kroz vežbe za buđenje čula i improvizaciju samostalno, sa partnerom i u grupi iskusili pokret u prostoru, vremenu i energiji. Pružajući i primajući ideje, telo smo koristili za ples i za pronalaženje veze sa govorom i muzikom. Christa Coogan se na to nadovezala i pomogla da izoštrimo fizičku i kinestetičku prirodu naše percepcije. Ističući duboku konekciju između pokreta i daha , podstakla nas je na međusobnu, bezglasnu komunikaciju. Christa me je podsetila koliko je važno čuvati i usmeriti telesnu energiju i održavati kondiciju. Njeni časovi su me iscrpli, ali sam se posle njih osećala slobodno, smelo i umetnički poletno. Reinhold Wirsching je podelio sa nama radost pevanja putem igara, zabavnih vežbi i aktivnosti za razvoj vokalnih sposobnosti kao što su kontrola daha, artikulacija i intonacija. Naučili smo lake govorne komade, kanone i pesme koje stimulišu vokalnu ekspresiju i improvizaciju, te jedva čekam da ih primenim.

Od sedam dana provedenih u Salcburgu, imala sam jedno popodne slobodno, a tad je bio pljusak. Da li mi je žao što nisam imala vremena za razgledanje grada ili šoping? Ili što nisam novac uložila u letovanje sa porodicom? Nimalo! Jedino žalim što sam imala novca za samo desetak knjiga iz opšte muzičke pedagogije, one su tako retke.