Doviđenja, bubice

Došao je kraj mom muziciranju sa najmlađim Novosađanima i druženju sa njihovim roditeljima. Deset godina je proteklo, a kao da sam juče  počela da  objašnjavam, do tada kod nas nepoznat, koncept muzičkog druženja sa decom i odraslima u kojem dominira kreativnost.

Melodium, 2005 god.

U subotu, 15. novembra 2003., održala sam prvi čas sa grupom Melodium 1. Nisam imala tremu jer sam takve časove već držala u samostalnom aranžmanu u Bangkoku, samo sam pesme prepevala na srpski. Ipak, bilo je prisutno malo uzbuđenje jer je to bio novi početak divne priče. 

Melodium 2006 god.

Sećam se svakog deteta. Tačno znam kako je ko izgledao, kako se ponašao, učio, pevao, svirao, kakvi su mu bili roditelji, ko je kad imao boginje, ko je kad dobio batu ili seku… Kao i u svakom poslu, u svakoj školi, deca su rasla, napredovala, nastavnici se menjali, rad se razvijao, usavršavao. Upoznala sam mnoge divne, divne, predivne ljude. Fantastičnu decu. Izuzetne nastavnike. Brižne a pravične roditelje, od kojih sam mnogo naučila.  

Zmajeve Dečje Igre, 2007

Baby Exit, 2009 god.

Srećna sam što sam i lično, i u poslovanju zadržala osnovne vrednosti. Nikad nisam prodala svoja uverenja radi boljeg položaja. Osim roditelja u detinjstvu i ranoj mladosti, niko me nikad nije finansirao. Ni od koga i ni od čega nisam zavisila. Cenim autonomiju jer ona daje moć odlučivanja, ali i odgovornost za sopstvene postupke. Vrednosti učenja i stalnog usavršavanja, umetnosti, kreativnosti i slobode odlučivanja sam prenosila i na svoju firmu, nastavnike i učenike. Iz tog razloga „Melodium“ nikad nije bio pod političkim, verskim, nacionalnim ili bilo kakvim drugim uticajem ili vezama, osim obrazovno-umetničkim. Naravno, zbog toga i nije bilo bogaćenja, već je protok novca bio taman dovoljan da se podmire sve obaveze prema državi i pruži odgovarajući kvalitet nastave. Sve je finansirano isključivo od roditelja naših đaka, od kojih su mnogi postali moji dragi, višegodišnji podstrekači, savetnici, prijatelji. Učenici i njihovi roditelji, moje kolege i spoljni saradnici su bili visoko poštovani, vrednovani i nagrađivani za svoj rad. Imali su slobodu da rade sa mnom i budu deo škole kad i koliko su želeli. Da uče i da preuzmu najbolje od mene, onoliko koliko su bili u stanju da prihvate, bez pritiska. 

Čini mi se da sam u tome dostigla maksimum. U težnji da radim pošteno, ispravno i da budem, koliko god je moguće, dobar i pošten čovek, osećam da u ovoj zemlji gubim bitku sa vrednostima za koje bi se očekivalo da su „normalne“. Izgleda da ostajem u kulturološkoj manjini, sa nas nekoliko kojima vrednost imaju sloboda, rad, znanje, etika, profesionalnost, lojalnost i vera u ljude. Moj sadašnji drugar (a nekadašnji šef), koji je i pesnik, muzičar, producent, umetnik, filozof i marketing guru, Miloš Jovanović – Hammer je lepo opisao stanje, a muzički opis možete čuti prateći ovaj link: Šorom šajke, a Dunavom čeze.  

Ipak, ne dozvoljavam situaciji da me pokori. U nemogućnosti da (više) utičem na okruženje, moram da napravim promenu situacije. Uzimam u ruke uzde života. Krećem dalje, u novu avanturu. Odgovaram na izazov koji mi je pružen.

Studio M, koncert "Čarobni voz", 2012. god.

 Ponuda „sa druge strane grane“ je fantastična, ali to je veliki rizik, naročito kada se zbog posla pomera cela porodica. Bacam sve na kocku, i to sve na jedan broj. Svih deset godina nastave, stvaranja kurikuluma, organizacije rada, kreiranja muzike, produkcije koncerata, audio i video zapisa i uopšte rukovođenja Melodium-om. Sve. Idem dalje, u nepoznato, u susret promeni, novoj kulturi, novim vrednostima. Novoj pobedi. 

Hvala vam na svemu što ste mi pružili. Gde god da krenem, pratiće me momenti našeg druženja, naše melodije, pesme, note, zagrljaji i osmesi. 

Doviđenja, bubice iz moje ulice...