SHOW CHOIR radionica, Cantat Novi Sad 2011

Onome ko nikad nije pevao u horu ne vredi prepričavati osećaj koji obuzima pevača prilikom izvođenja muzike u grupi. To bi bilo slično opisivanju najukusnijeg kolača, slike koja oduzima dah ili leptirića u stomaku prilikom zaljubljenosti. Ko god je pevao u horu seća se kako se u nekom momentu, kada se poklope određene note i vokali, žmarci penju uz telo. U tom momentu ne postoje misli koje vrludaju, već preovlađuje osećaj radosti, gracioznosti, ponosa, lepote i blaženosti koji ponekad natera i suze na oči. Ne bih to nazvala suzama radosnicama, već baš - suzama lepote. Taj osećaj se kod mene ponekad javlja prilikom nastupa dece iz naše škole. Kada nadođe, ja se potrudim da suzbijem emocije da bih mogla da nastavim sa programom. 

Zato mi je drago da sam imala priliku da učestvujem u SHOW CHOIR radionici u okviru manifestacije Cantat Novi Sad. Tu sam se podsetila kako je lepo biti deo grupe, truditi se, stvarati i udahnuti život umetničkom delu. Kako je lep i oslobađajući osećaj - pevati i plesati. Ne samo da sam se podsetila, već mi je bilo i dragoceno iskustvo, biti ponovo sa “druge strane”, obzirom da sam u zrelom profesionalnom dobu pretežno horski dirigent, a ređe horista. 

Nije mi bilo teško da pevam i plešem po pet-šest sati, pet dana u kontinuitetu. Za promenu, bilo je interesantno imati specifičan muzički zadatak koji treba da se izvrši u određenom vremenskom roku, za čiji rezultat nisam ja glavna i odgovorna. Za mene je to predstavljalo godišnji odmor- biti oslobođen od odlučivanja, rešavanja svakojakih problema u kojima nisam ekspert (npr. popravka vodokotlića). Doduše, daleko od toga da je bilo lako. Muzički posmatrano, bio je veliki izazov pevati brodvejske deonice, koje se razlikuju od klasičnih (na koje smo navikli na Akademiji). Ono što je Amerikancima prirodno, skoro urođeno, nama je strano: ritmička sinkopacija, neobično naglašeni taktovi delovi, tekst koji se peva izostavljajući pojedina slova i spajajući delove (suprotno bel canto stilu u kojem se mora čuti svako slovo), razni uzvici i ad libitum (čitaj: odokativno) pevane melodijske fraze. Da ne pričam o koreografiji koja je zahtevala razrađene plesne veštine, a najviše brzopotezno memorisanje pokreta. U suštini, radi se o holističkom pristupu delu nasuprot posvećivanju pažnje detaljima, u kojem ukupna emocija preovlađuje u odnosu na tehniku. Bar je tako bilo na radionici, što je, pretpostavljam, bilo prilagođeno većini koja je po prvi put imala takvo iskustvo. SHOW CHOIR je američki izum koji se nije toliko proširio Evropom. Pitanje je da li će se proširiti, jer okupljanje i rad takvog hora zahteva velika ulaganja i produkciju (ipak je to SHOW!). Nešto najsličnije tome a da je poreklom iz Evrope je slovenački Perpetuum Jazzile (iako oni nisu toliko pokretni u koreografiji kao SHOW CHOIR).

SHOW CHOIR za mene nije stran pojam, naprotiv – postao mi je značajan kada sam, kao tinejdžerka, prisustvovala izvođenju jednog takvog američkog hora. Od tada datira moja želja da učestvujem u mjuziklu. Ona se, na sreću i ostvarila pre desetak godina, u ansamblu pozorišta Bangkok Community Theatre, kada sam imala priliku da glumim, pevam i plešem u nekoliko takvih predstava. Po povratku u Novi Sad želela sam da prenesem to iskustvo i znanje na mlađe generacije i tako je nastao Melodium SHOW hor (www.melodiumhor.rs). Obzirom da su u njemu uglavnom deca mlađeg školskog uzrasta, ne može se govoriti o pravom SHOW CHOIR-u, koji se u SAD osniva najranije u srednjoj školi, a poprima punu snagu tek sa omladinom studentskog uzrasta. Za onoga ko nije upoznat – SHOW CHOIR je pevački ansambl koji se specijalizovao u autentičnom izvođenju popularne muzike često nazivanom brodvejskim stilom. Zvučni aspekt je često pospešen vizuelnim: efektnom plesnom koreografijom, specijalno izrađenim kostimima i scenskim efektima. Ples je skoro jednako važan kao pevanje. Horisti moraju biti u top formi, da bi mogli da skaču po sceni i u isto vreme proizvode snažno sazvučje. Zato se u SHOW CHOIR primaju najbolji – audicije su sa visokim zahtevima jer se od pevača mnogo očekuje. Skoro svaki univerzitet u SAD ima svoj SHOW CHOIR koji predstavlja instituciju na mnogobrojnim takmičenjima. Konkurencija je velika, a broj i popularnost horova raste iz godine u godinu. Predstavu o takvom horu možete da steknete ukoliko pogledate seriju “Glee”, koja je, doduše, ušminkana verzija, odnosno sapunica za tinejdžere. Ali, muzika je odlična! 

Ko je u petak, 28. 08. 2011. prisustvovao izvođenju tog našeg radioničarskog SHOW CHOIR-a u Katoličkoj Porti mogao se uveriti da je sve moguće uz ličnu motivaciju. Dirigent Dwight Jordan koji nas je vodio me je oduševio strpljenjem, smirenošću i upornošću. Iako je meni na samom početku izgledalo nemoguće da ćemo nakon pet dana biti u stanju da izvedemo pesme "I gotta Feeling", "Lean on Me", "Rock This Town" i "Hand Jive", Dwight je bio uveren u naše snage. Veoma cool tip.

Ako tad niste bili na koncertu – šteta! Pitanje je kada ćemo ponovo biti u situaciji da u Novom Sadu prisustvujemo SHOW CHOIR koncertu. Ipak, možete pogledati snimak koji će vam približiti događaj.