Septembarski nastupi

Obično prokomentarišem svaki javni nastup učenika iz naše škole, ali desilo mi se da nisam stigla da propratim septembarske.

Prvi nastup u okviru manifestacije Mladi, zdravo da ste koja propagira zdrav život je pripao nama, nastavnicima. Osmislili smo "muzički piknik" na kojem su deca mogla da učestvuju zajedno sa nama svirajući instrumente koje smo doneli iz naše škole ili pevajući. Naravno, repertoar je bio sastavljen od poznatih pesama za decu. Ideju smo doneli sa Baby Exit-a, na kojem smo to isto radili pod našim šatorom, samo smo u ovom slučaju bili u saletli Dunavskog parka i imali ozvučenje. Baš nam se dopalo!

Naš drugi nastup je propratio manifestaciju Dani meda, koja se tradicionalno održava u Zmaj Jovinoj ulici. Osim mnogobrojne publike privučene slatkim proizvodima, nastup ćemo pamtiti po dobroj organizaciji kulturno-umetničkog programa za koje je bio zaduženo Veliko kolo i odličnom ozvučenju Knowhow produkcije. Ne samo što je sve teklo po dogovorenom rasporedu, već je bina bila prostrana, prigodno ograđena, tehnički uređaji su bili kvalitetni, a ton-majstori su pratili svaki pokret izvođača i čak ispoljili kreativnost dodajući zvučne efekte. Deca su na poklon dobila kutijicu meda i vodu, što je vrlo lep gest organizatora.

Treći nastup u septembru je bio povodom 166. rođendana jedne od najznačajnijih novosadskih ustanova kulture, Gradske biblioteke. Volimo da sarađujemo sa našim dragim prijateljima iz te ustanove, jer smo posvećeni istom cilju - širenju kulture, samo taj posao radimo različitim sredstvima. Kako se mi bavimo zvukom i tonovima a oni rečima i književnim delima, ne možemo im zameriti što je unajmljeno ozvučenje bilo amatersko, bez osnovnih sredstava i znanja za rad, pa je time i kvalitet bio neodgovarajući. Bibliotekari su decu- izvođače počastili sokovima, slanišima i slatkišima u divnom ambijentu dvorišta, te su im omogućili besplatno učlanjenje u biblioteku, na čemu smo jako zahvalni.

Obzirom da je školska godina tek počela i da smo tek uhvatili zalet morala sam da odbijem dva poziva za nastupe. Iako mi je bilo žao zbog propuštenih prilika, znam da sam donela ispravnu odluku - ukoliko deca nastupaju iz nedelje u nedelju postaju preopterećena. Previše česti nastupi im ne pričinjavaju toliko zadovoljstvo kao kada uvežbavaju pesme iščekujući ih.

Upisni krug

Početak školske godine je obično obeležen upisom koji ume da se protegne i po nekoliko nedelja. Potrebno je uskladiti želje roditelja naših učenika sa realnim mogućnostima i pronaći odgovarajući termin za svakoga. Pri tom treba paziti da se ne premaši broj dece kojim se postiže optimalan rad na času, da se u grupi nađu deca odgovarajućeg uzrasta i nivoa sposobnosti, a da se opet zadovolji potreba za raznovrsnošću. Iz tog razloga se u školi "Melodium" krajem avgusta ponudi širok izbor termina za grupe čiji broj zavisi od uzrasta, odnosno očekivanog interesovanja.

Naravno, živimo u brzom vremenu i promene se dešavaju svakodnevno. Dešava se da se deca tokom septembra premeštaju iz grupe u grupu, ne bi li roditelji uskladili sve obaveze. Neki tek u septembru idu na more. Iz svih tih razloga, mnoge škole i školice počinju sa upisom kasnije. Na žalost nekih roditelja, u drugim školama nije toliko veliki izbor termina i grupa kao u "Melodium"-u pa ponekad moraju da preseku i odluče između dve aktivnosti. Tek u oktobru se situacija umiri i dobija se realna slika - ko je gde upisan i u kom terminu će pohađati časove. Za razliku od formalnog školovanja, u državnom sistemu, kod nas je procedura upisa i pohađanja nastave fleksibilnija. Najbitnije je da učenik dolazi redovno na časove i da ostane u jednoj školi (i u istoj grupi) cele godine jer se tek tad mogu videti rezultati. To i zahtevamo od roditelja i starijih učenika koji moraju da pokažu određen stepen ozbiljnosti, odnosno rešenosti da istraju u dugotrajnom procesu koji se zove učenje. Ipak, ničim ne možemo usloviti takvo ponašanje, osim da na samom početku ustanovimo obostrana očekivanja. Za onoga ko se pokaže da nije dorastao zadatku imamo rešenje koje je u obostranom interesu: pošaljemo ga kod konkurencije.

Za sada smo popunili 6 grupa za najmlađe od 1 do 3 godine (Melodium 1), pa iako ima još jedno do dva slobodna mesta, već je nekoliko mališana na čekanju za određene termine, naročito subotom. Vodimo računa o svakom ko se prijavio i trudimo se da što pre nađemo odgovarajuće mesto. Čim se uprazni mesto u nekoj grupi pozivamo roditelje sa liste čekanja i ukoliko im odgovara termin ubrzo dolaze na probni čas. Moramo biti vrlo pažljivi što se tiče broja upisanih u grupama za najmlađe jer na časovima učestvuju i roditelji.

Sve grupe za decu od 3 do 5 godina (Melodium 2) su za sada popunjene, osim jedne u kojoj ima mesta. Ja sam bila skeptična povodom grupe Musical English, nisam bila uverena da će se tako brzo popuniti jer smo mi poznatiji po drugim programima. Taj, koji je vrlo specifičan (učenje muzike kroz engleski jezik i engleskog jezika putem pesmica) nismo mnogo ni reklamirali, te sam mislila da će se prijaviti samo naši stari članovi. Međutim, roditelji saznaju jedan od drugoga, putem preporuke, pa čak i tu imamo neke ljude koji čekaju da se uprazni mesto.

Najstariji predškolci, grupe Melodium 3 su već iskusni, redovni, jako vole da dolaze u "Melodium". Kod njih muzikalnost počinje da dobija ozbiljniju formu - oni prave prve solističke i horske korake, uče složenije pesme koji se mogu snimiti ili izvoditi na javnim nastupima. Prošle godine smo imali popunjene čak tri takve grupe. Međutim, dobar deo dece iz tih grupa je porastao i otišao u stariju te smo ove godine ostali sa dve. Bilo je slabo interesovanje za jedan termin ("Slonići" - pon/pet 16:30) koji je ostao upražnjen i za sada neaktivan. Ukoliko se prijavi dovoljan broj zainteresovanih, svakako ćemo ga ponovo aktivirati.

Klaviristi i gitaristi su ove školske godine veoma brojni. Veoma nas raduje što imamo čak dve grupe Melodium 4 (to su oni koji su izrasli iz grupa Melodium 3) jer su oni osnova za razvoj instrumentalnog odseka. Optimalno su popunjene grupe Nivo 1, Nivo 2 i one za muzičku teoriju. Nakon višegodišnjeg učenja i druženja otišli su nam najstariji instrumentalci, dosadašnji nosioci koncerata i javnih nastupa, Hana, Đorđe i Strahinja. Koliko god da nam je žao što ih nećemo više imati kao uzor za mlađe, znamo da smo ih doveli do tačke sa koje mogu samostalno zaplivati muzičkim vodama. To nas čini ponosnima.

Melodium SHOW hor je tri godine sa uspehom izvodio veoma teške pesme i plesao zahtevne koreografije ali je sada došlo vreme za promene. U odnosu na broj i uzrast dece menjamo koncepciju. Umesto horske postavke imaćemo grupu pevača, odnosno graditi vokalne soliste, u zavisnosti od izbora pesama i mogućnosti dece. Za razvoj grupnog sazvučja radićemo nešto jednostavnije pesme u kojima ćemo eksperimentisati sa body percussion (korišćenje tela kao ritmičkog instrumenta). Da bismo nadogradili vokalnu tehniku kod dece sa izuzetnim sposobnostima, učićemo teže solističke pesme. Upravo sam dala deci zadatak da naprave spisak želja za solističke pesme i prve već pristižu. Biće tu dosta da se uči i vežba, a deca nisu jedina. Meni sledi preslušavanje muzike pisane za nove generacije.

SHOW CHOIR radionica, Cantat Novi Sad 2011

Onome ko nikad nije pevao u horu ne vredi prepričavati osećaj koji obuzima pevača prilikom izvođenja muzike u grupi. To bi bilo slično opisivanju najukusnijeg kolača, slike koja oduzima dah ili leptirića u stomaku prilikom zaljubljenosti. Ko god je pevao u horu seća se kako se u nekom momentu, kada se poklope određene note i vokali, žmarci penju uz telo. U tom momentu ne postoje misli koje vrludaju, već preovlađuje osećaj radosti, gracioznosti, ponosa, lepote i blaženosti koji ponekad natera i suze na oči. Ne bih to nazvala suzama radosnicama, već baš - suzama lepote. Taj osećaj se kod mene ponekad javlja prilikom nastupa dece iz naše škole. Kada nadođe, ja se potrudim da suzbijem emocije da bih mogla da nastavim sa programom. 

Zato mi je drago da sam imala priliku da učestvujem u SHOW CHOIR radionici u okviru manifestacije Cantat Novi Sad. Tu sam se podsetila kako je lepo biti deo grupe, truditi se, stvarati i udahnuti život umetničkom delu. Kako je lep i oslobađajući osećaj - pevati i plesati. Ne samo da sam se podsetila, već mi je bilo i dragoceno iskustvo, biti ponovo sa “druge strane”, obzirom da sam u zrelom profesionalnom dobu pretežno horski dirigent, a ređe horista. 

Nije mi bilo teško da pevam i plešem po pet-šest sati, pet dana u kontinuitetu. Za promenu, bilo je interesantno imati specifičan muzički zadatak koji treba da se izvrši u određenom vremenskom roku, za čiji rezultat nisam ja glavna i odgovorna. Za mene je to predstavljalo godišnji odmor- biti oslobođen od odlučivanja, rešavanja svakojakih problema u kojima nisam ekspert (npr. popravka vodokotlića). Doduše, daleko od toga da je bilo lako. Muzički posmatrano, bio je veliki izazov pevati brodvejske deonice, koje se razlikuju od klasičnih (na koje smo navikli na Akademiji). Ono što je Amerikancima prirodno, skoro urođeno, nama je strano: ritmička sinkopacija, neobično naglašeni taktovi delovi, tekst koji se peva izostavljajući pojedina slova i spajajući delove (suprotno bel canto stilu u kojem se mora čuti svako slovo), razni uzvici i ad libitum (čitaj: odokativno) pevane melodijske fraze. Da ne pričam o koreografiji koja je zahtevala razrađene plesne veštine, a najviše brzopotezno memorisanje pokreta. U suštini, radi se o holističkom pristupu delu nasuprot posvećivanju pažnje detaljima, u kojem ukupna emocija preovlađuje u odnosu na tehniku. Bar je tako bilo na radionici, što je, pretpostavljam, bilo prilagođeno većini koja je po prvi put imala takvo iskustvo. SHOW CHOIR je američki izum koji se nije toliko proširio Evropom. Pitanje je da li će se proširiti, jer okupljanje i rad takvog hora zahteva velika ulaganja i produkciju (ipak je to SHOW!). Nešto najsličnije tome a da je poreklom iz Evrope je slovenački Perpetuum Jazzile (iako oni nisu toliko pokretni u koreografiji kao SHOW CHOIR).

SHOW CHOIR za mene nije stran pojam, naprotiv – postao mi je značajan kada sam, kao tinejdžerka, prisustvovala izvođenju jednog takvog američkog hora. Od tada datira moja želja da učestvujem u mjuziklu. Ona se, na sreću i ostvarila pre desetak godina, u ansamblu pozorišta Bangkok Community Theatre, kada sam imala priliku da glumim, pevam i plešem u nekoliko takvih predstava. Po povratku u Novi Sad želela sam da prenesem to iskustvo i znanje na mlađe generacije i tako je nastao Melodium SHOW hor (www.melodiumhor.rs). Obzirom da su u njemu uglavnom deca mlađeg školskog uzrasta, ne može se govoriti o pravom SHOW CHOIR-u, koji se u SAD osniva najranije u srednjoj školi, a poprima punu snagu tek sa omladinom studentskog uzrasta. Za onoga ko nije upoznat – SHOW CHOIR je pevački ansambl koji se specijalizovao u autentičnom izvođenju popularne muzike često nazivanom brodvejskim stilom. Zvučni aspekt je često pospešen vizuelnim: efektnom plesnom koreografijom, specijalno izrađenim kostimima i scenskim efektima. Ples je skoro jednako važan kao pevanje. Horisti moraju biti u top formi, da bi mogli da skaču po sceni i u isto vreme proizvode snažno sazvučje. Zato se u SHOW CHOIR primaju najbolji – audicije su sa visokim zahtevima jer se od pevača mnogo očekuje. Skoro svaki univerzitet u SAD ima svoj SHOW CHOIR koji predstavlja instituciju na mnogobrojnim takmičenjima. Konkurencija je velika, a broj i popularnost horova raste iz godine u godinu. Predstavu o takvom horu možete da steknete ukoliko pogledate seriju “Glee”, koja je, doduše, ušminkana verzija, odnosno sapunica za tinejdžere. Ali, muzika je odlična! 

Ko je u petak, 28. 08. 2011. prisustvovao izvođenju tog našeg radioničarskog SHOW CHOIR-a u Katoličkoj Porti mogao se uveriti da je sve moguće uz ličnu motivaciju. Dirigent Dwight Jordan koji nas je vodio me je oduševio strpljenjem, smirenošću i upornošću. Iako je meni na samom početku izgledalo nemoguće da ćemo nakon pet dana biti u stanju da izvedemo pesme "I gotta Feeling", "Lean on Me", "Rock This Town" i "Hand Jive", Dwight je bio uveren u naše snage. Veoma cool tip.

Ako tad niste bili na koncertu – šteta! Pitanje je kada ćemo ponovo biti u situaciji da u Novom Sadu prisustvujemo SHOW CHOIR koncertu. Ipak, možete pogledati snimak koji će vam približiti događaj.

Bubice!

Bubice, gotov je novi CD!

Posvećen je baš vama, najmlađim muzičarima iz komšiluka. Pa dobro, pustićemo i mame i tate da prisluškuju dok vi pevušite melodije i skačete uz ritmove novih pesama.

Prikupili smo ih sa raznih strana sveta: iz Grčke, Amerike, Meksika, Gane, Surinama i Austrije, a neke su sa domaćeg terena. Nekoliko pesama je Sandra napisala specijalno za vas, znajući da volite da se rekreirate, muzicirate nogama, rukama i prstima i istražujete zvukove različitih instrumenata. Slatki glasovi dece koja su se prošle godine družila sa nama su zabeleženi na nekoliko pesama u različitim periodima. Neke su snimljene tokom zime i proleća, a većina ovog leta, dok smo se pripremali za novu školsku godinu. Pored Sandrinih solističkih deonica, bogatom muzičkom doživljaju su doprinele naše drage nastavnice Jovana i Duška, a Vladan je sve stručno upakovao, namontirao i složio u muzičku celinu. CD se upravo štampa i biće spreman da vas dočeka na upisu.

Nije što je naš...ali CD je sjajan!

Orff kurs u Salcburgu

Dugo sam iščekivala odlazak na usavršavanje koje odgovara mom, specifičnom muzičko-pedagoškom polju rada. Od tri evropska pristupa koja najviše cenim (Orff Schulwerk, Kodaly, Dalcroze - Eurhythmics), imala sam sreću da zavirim u prvi. Taj način muzičkog školovanja me je oduvek fascinirao i najviše uticao na izgradnju moje metode rada. Njega je inicirao Carl Orff, kompozitor poznat po scenskoj kantati “Carmina Burana”.

Nedelju dana u julu koje sam provela na univerzitetu Mozarteum u Salzburgu kao učesnik na internacionalnom letnjem kursu “Elemental Music and Dance Pedagogy Orff-Schulwerk" je bilo dovoljno samo da potvrdi moje oduševljenje Orfovim pristupom muzičkoj edukaciji. Na žalost, nije bilo dovoljno da zadovolji moju želju za znanjem o svim tajnama tog majstorskog zanata. Iako smo u srednjoj muzičkoj školi imali predmet u kojem smo izučavali Orfov instrumentarij, načine sviranja i mogućnosti aranžmana, apstraktan koncept koji nam je, kao učenicima, pružen, podrazumevao je samo papir i olovku. Pravili smo kompozicije i aranžmane za instrumente čije zvučanje nikada uživo nismo čuli, a kamoli svirali. Naravno, svi znaju za metalofon i frulicu koji se sviraju u našim školama, koji jesu deo Orfovog orkestra. Ipak, ako uzmemo da su to dva od mnogobrojnih instrumenata koji tek u zajedničkom zvučanju pružaju punu umetničku lepotu, ne možemo reći da smo uz ta dva uopšte stupili nogom na bogato muzičko tlo koje je izgradio Orf. 

Međutim, suština Orfove ideje, u kojoj se pronalaze i pomenuta dva metodičara – (Dalcroze i Kodaly) nije u muzičkim instrumentima, već u pristupu, odnosno metodi, načinu podučavanja. To je koncept koji zagovaram u razvoju muzičara - instrumeti su samo alatke pomoću kojih se muzika može izraziti. Pomoć za proizvođenje muzike, koja se stvara sredstvima: zvucima, tonovima, njihovim nizanjem, slaganjem, variranjem ili čak odsustvom. A zvuci i tonovi ne moraju da seproizvode klasičnim muzičkim instrumentima, već glasom, telom i predmetima iz okoline. Orf je naročito naglašavao ritam kao osnovu za ekspresiju ljudskog bića, kao i neophodnost stvaranja atmosfere bliske dečijem svetu igre, dok su muzički sadržaji koji se koriste jednostavni, spontano proizašli, prirodni i bliski dečijoj mašto. Drago mi je da sam se na ovom kursu uverila da sam na dobrom putu i da u mnogim zemljama na svetu imam istomišljenike. Još draže mi je što su me sledbenici Orfovog pristupa podsetili na neke pedagoške vrednosti, koje su, na žalost, u Srbiji izbledele, kao što je pomaganje učeniku da istraži mogućnosti instrumenta bez presije od (pr)ocenjivanja od strane nastavnika, roditelja ili drugova i radost kolektivnog stvaranja muzike bez obzira na tehnički nivo izvođenja.

Ovog leta je bilo učesnika iz 32 države na svetu, među kojima su se nalazile, npr. Iran, Koreja, Tajland, Japan, Novi Zeland, Australija, Brazil, Kosta Rika, Čile, U.S.A. i mnoge evropske zemlje. Većinom, nastavnici muzike. Ja sam bila jedina iz Srbije, a najbolje sam se družila sa koleginicama iz Hrvatske i Slovenije. Međutim, vremena za druženje nije bilo. Rad, rad i samo rad – od jutra do večeri, sa pauzom za ručak. Rad se sastojao iz muziciranja: pevanja, sviranja, kretanja i plesanja, bez imalo priče i teoretisanja. Divno je videzi ljude koji su došli jer žele da uče: nakon časova niko nije žurio da izađe, već su svi ostajali da razmene iskustva, zabeleže nešto, pitaju profesora. Svi su žudeli da pokupe znanje!

Teško je izdvojiti profesora koji je ostavio veći utisak, jer je svako specijalista u svom polju , ali vidim da neki učesnici koji iz godine u godine dolaze, imaju omiljene. Mnogi profesori, kao što su Doug Goodkin i Sofia Lopez Ibor su u svetu najeminentniji prenosioci Orfovog pristupa, autori mnogih vrednih knjiga. Lično me je, svojom spontanošću i ogromnim pedagoškim znanjem i muzičkim veštinama, impresionirao Doug, koji nas je melodijom i ritmom proveo kroz različite kulture i naučio kako da lako, u momentu, adaptiramo kompozicije za Orfove instrumente tako da mogu da ih sviraju učenici svih uzrasta. Sofia je učinila isto, samo na drugi način, kroz igre – modelujući čas prema specifičnoj temi. Sa Rick Layton i Jackie Schrader smo učili pesme za mlađi, srednji i stariji uzrast dece, uz igru i instrumentalnu pratnju. Najveći izazov su za mene predstavljali časovi Judith Hirsch, koja nas je detaljno i intenzivno uvela u svet perkusija. Svirali smo različite stilove kao što su afro-kubanski, brazilski, hip hop i fank, a pored standardnih perkusija koristili kartonske kutije, limenke i šerpe. U početku sam mislila da ništa neću uspeti da pohvatam, nikako mi nije išlo “od ruke”, ali je vremenom i vežbom bivalo sve bolje i nakon četiri grupna časa perkusija sam veoma zadovoljna rezultatom, ali mi je strašno krivo što to neću nastaviti. 

Andrea Ostertag nam je pokazala kako je telo instrument plesača, te smo kroz vežbe za buđenje čula i improvizaciju samostalno, sa partnerom i u grupi iskusili pokret u prostoru, vremenu i energiji. Pružajući i primajući ideje, telo smo koristili za ples i za pronalaženje veze sa govorom i muzikom. Christa Coogan se na to nadovezala i pomogla da izoštrimo fizičku i kinestetičku prirodu naše percepcije. Ističući duboku konekciju između pokreta i daha , podstakla nas je na međusobnu, bezglasnu komunikaciju. Christa me je podsetila koliko je važno čuvati i usmeriti telesnu energiju i održavati kondiciju. Njeni časovi su me iscrpli, ali sam se posle njih osećala slobodno, smelo i umetnički poletno. Reinhold Wirsching je podelio sa nama radost pevanja putem igara, zabavnih vežbi i aktivnosti za razvoj vokalnih sposobnosti kao što su kontrola daha, artikulacija i intonacija. Naučili smo lake govorne komade, kanone i pesme koje stimulišu vokalnu ekspresiju i improvizaciju, te jedva čekam da ih primenim.

Od sedam dana provedenih u Salcburgu, imala sam jedno popodne slobodno, a tad je bio pljusak. Da li mi je žao što nisam imala vremena za razgledanje grada ili šoping? Ili što nisam novac uložila u letovanje sa porodicom? Nimalo! Jedino žalim što sam imala novca za samo desetak knjiga iz opšte muzičke pedagogije, one su tako retke.