Eh, vašar...

Nikada do sada nisam bila na vašaru. Kao gradsko dete, bez babe i dede na selu, mogla sam videti vašar samo na TV ekranu. U detinjstvu, najbliži doživljaj tome je bio novosadski sajam, na koji me je tata vodio više u edukativne svrhe, objašnjavajući upotrebu mašina i proizvoda, a zaobilazeći primamljive tezge sa hranom i sve druge zabavne, šarene i primamljive stvari.

"Melodium" do sada nije nastupao u okviru manifestacije "Grožđebal" u Sremskim Karlovcima. Karlovci su divno mesto za šetnju u svakoj prilici, te sam rado prihvatila poziv za nastup. Za decu je vrlo važno da steknu izvođačko iskustvo, na različitim binama i u različitim okolnostima. Za "Melodium SHOW hor", koji je uvek izvođački pripremljen, poziva ima i previše, ali je to bila lepa prilika da se družimo, svi zajedno, van Novog Sada. Pa još na vašaru.

"Melodium klince", odnosno naše mališane od 5 do 7 godina ne vodim toliko često na nastupe iz više razloga. Kao prvo, na časovima radimo mnoge (druge) aktivnosti koje nisu izvođačkog karaktera, te se usresređujemo na sam vaspitno-obrazovni proces. Dalje - mnoge bine i organizacija nastupa nisu prilagođeni za decu tog uzrasta, te postoji problem fizičko-tehničke bezbednosti. I poslednje, ali ne manje važno - svaki nastup je izlaganje javnosti što može predstavljati mali stres za dete, te je uzrast od 5 godina donja granica do koje bi pedagozi trebali ići (drugačije je u vrtićima, odnosno u poznatom prostoru, sa roditeljima u publici). Dakle, to je bila divna prilika za provod najmlađih. Neko je na času spomenuo da tamo ima i ringišpila, te su klinci brojali dane i noći do polaska. Eh, vašar...

Nakon što smo se parkirali, prva slika, a time i utisak, koji me je dočekao je utisak veselja prethodnih noći i dana. O tome govore razbacani papiri i polupane flaše koje su radnici počeli da skupljaju uoči našeg dolaska. Uhvatila me tuga kada sam videla karlovački kanal ispunjen smećem. Raspoloženje je popravljeno šetnjom kroz šarene tezge sa autentičnom robom, ručno rađenim đinđuvama i đakonijama. Prodavci su lagano iznosili robu, šetači nisu nigde žurili, nije bilo buke. Ljudi su ispijali kafu natenane. Da sam napravila fotografiju, naslovila bih je sa "Dan posle". Očigledno je da je noć bila burna. Eh, vašar...

Činilo mi se da sam se dobro razumela sa organizatorima da ćemo nastupiti na pozornici na trgu, u centru, jer u dogovorima nije bilo pomena o drugoj bini. Trudila sam se da prethodno temeljno proverim datum i vreme nastupa, kao i najvažniju stavku - vremensku prognozu - jer su to najčešći prospusti organizatora, koji dovode do velikog zastoja u programu. To je sve odrađeno po protokolu. Ipak, tek kad smo došli kod bine u centru shvatila sam da to nije mesto našeg nastupa, već malo dalje, u "Ekološkom centru". Ništa strašno. Budući da su svi moji đaci došli dvadesetak minuta ranije, usmerili smo decu i roditelje ka tom mestu.

Dvorište "Ekološkog centra" su brzo ispunili (ili prepunili) mališani i njihovi roditelji, te je atmosfera bila prisna. To je prijalo našim "Melodium klinicima", koji su bili slobodni i puni energije za nastup. Jovana i ja nismo morale da brinemo da će se neko izgubiti ili povrediti. Bina je bila nisko postavljena, a dvorište omeđeno zidom tako da smo mogle da otpratimo kretanje mališana. Iako nije bilo čekanja, nije bilo ni vremena za temeljniji dogovor sa ton-majstorom oko ozvučenja, jer smo izgubili vreme u šetnji i usmeravanju roditelja sa jedne lokacije na drugu. Ton-majstor je bio vrlo susretljiv, ali tehnička oprema nije bila odgovarajuća pa je zvuk bio jako loš. Iako smo sa bine jedva čuli instrumentalnu podlogu, deci to nije smetalo da punog glasa i još punijeg srca prenesu muzičke poruke. Čini se da ni publici to nije smetalo, jer su najmlađi slušaoci vrlo brzo počeli da đuskaju i veselo pevuše sa nama, a to su prihvatili i odrasli. Sjajna publika!

Budući da je "Melodium SHOW hor" prošao i sito i rešeto u raznim uslovima, nije se dao zbuniti nejasnim razglasom. Svaki nastup je novo učenje, snalaženje u drugačijim okolnostima. Deca su bila vedra i dala maksimum, kao pravi profesionalci. Žao mi je što bina i prostor nisu bili ukrašeni, jer bi to svakako doprinelo osećaju veselja i šarenila kojim je prožet "Grožđebal". Repertoar hora je bio prilagođen očekivanoj publici - mlađoj deci, te smo ovog puta pevali pesme samo na srpskom jeziku.

Nakon našeg mini-koncerta, neki su ostali da gledaju predstavu za decu, a neki su se prošetali ulicama koje su vrcale od primamljivih stvarčica, od slatkiša i šareniša do, naravno - vina. Puna šaka radosti. Eh, vašar...