Anatomija zvuka, sluha i slušnih sposobnosti
Zvuk nastaje vibriranjem opne, membrane i prenosi se vazduhom u talasima te dopire do slušnog aparata i drugih perceptora draži (npr. kože i kostiju) kod čoveka. Nivo (visina) zvuka se meri u frekvencijama, čija je osnovna jedinica herc (Hz), a koja se odnosi na broj krugova (ciklus) kojima talas vibrira u sekundi - što je viši nivo, vibracija je brža (ton čujemo kao viši) i obrnuto.
Dok bebe mogu da čuju frekvencije u rasponu od 20 Hz do 20,000 Hz, prosečna odrasla osoba može da registruje zvuke do oko 16,000 Hz. Osim od biološkog razvoja slušnog aparata, prag čujnosti pojedinog čoveka zavisi od kulture i uticaja sredine. Jedan od prvih istraživača u oblasti zvuka i njegovog uticaja na čoveka, Alfred Tomatis, beleži da zvuci visoke frekvencije (od 3000 Hz do 8000 Hz) utiču na pojedine kognitivne funkcije (mišljenje, opažanje, memorija), zvuci srednje frekvencije (750 Hz do 3000 Hz) podstiču rad srca, pluća i utiču na emocije, a niskofrekventni zvuci (125 Hz do 750 Hz) utiču na fizičko kretanje. Intenzitet zvuka meri se u decibelima, a fizički bol čovek počinje da oseća na 125 decibela. Druge karakteristike, kao što je boja zvuka, nemaju naučno utvrđenu skalu, već se za njihovo raspoznavanje upotrebljavaju subjektivni izrazi (u teoriji evropske muzike zvuk se razlikuje od muzičog tona, koji je određen visinom, jačinom, trajanjem i bojom).
Tomatis je prvi, sa naučnog stanovišta, pručavao distinkciju između psihologije slušanja i sluha. Razjasnio je preovlađujuću funkciju desnog uha u kontrolisanju govora i muzikalnosti i razvio tehnike kako bi poboljšao te funkcije. Njegova tvrdnja da „glas može da reprodukuje samo ono što uho može da čuje“ je poduprta teorijom koja je našla praktičnu primenu u razvoju govora, a usvojen je naziv teorije „Tomatisov efekat“ od strane Francuske akademije medicinskih nauka. Tomatis je došao do saznanja da fetus unutar materice čuje zvuke, te da uho fetusa postaje funkcionalno oko četvrtog i po meseca trudnoće. Obimnim istraživanjima koja je započeo 1950. godine, stvorio je novu paradigmu razvoja uha proučavajući vestibularni sistem koji ljude čini sposobnim da održavaju ravnotežu i regulišu pokrete mišića. Taj sistem integriše informacije prenete zvukom, organizuje ih i omogućava čoveku da razlikuje horizontalno od vertikalnog i da se po sopstvenoj volji kreće u željenom pravcu. Pravilno slušanje pozitivno utiče na čoveka - od boljeg upravljanja sopstvenim glasom, do lepšeg rukopisa i držanja tela, dok poremećaji u vestibularnoj funkciji rezultiraju smetnjama u govoru i slabom koordinacijom pokreta. Kako su slušni nervi putem moždine povezani sa svim mišićima tela, zvuk direktno utiče na mišićni tonus, ravnotežu i fleksibilnost, a vestibularna funkcija uha direktno utiče na očne mišiće, vid i pokrete lica, kao i na žvakanje i ukus. Unutrašnje uho je povezano sa grlom, srcem, plućima, stomakom, jetrom i drugim unutrašnjim organima te se zvučne vibracije i na taj način prenose i nalaze u interakciji sa parasimpatičkim nervima.
U poređenju sa opštim sluhom, što podrazumeva sposobnost prijema auditivne informacije putem ušiju, kože i kostiju, slušanje jeste sposobnost da filtriramo, da se selektivno usresredimo i odreagujemo na zvuk. Ukoliko je osoba nesposobna da sluša, neće biti u stanju da usavrši sofisticiranije metode učenja. U interakciji sa ljudima, većinu vremena provodimo slušajući. Prema navodima Kembel, D. (2004) istraživanja ukazuju da slušanje čini 55 procenata naše svakodnevne komunikacije, dok govor zauzima 23%, čitanje 13% i pisanje 9%. Pravilno slušanje – čitavog spektra zvukova omogućava nam da budemo daleko prisutniji u sadašnjem trenutku.
Objektivni tok vremena ljudi percepiraju putem optičkih, akustičkih i taktilnih osećaja. Od svih ljudskih organa, „uho je najsposobnije da razlikuje najmanje vremenske intervale, što ga čini najsavršenijim aparatom vremena“(Nastasijević, 1972). Psihološkom analizom zvučnih i statičkih osećaja, organ sluha i ravnoteže služi kao pouzdani instrumenti saznanja vremena i prostora, a to su aritmetička i geometrijska poimanja. Nastasijević ukazuje na recepciju umetnosti preko dva čula – oka i uva, a izdvaja muziku kao umetnost koja se prima i putem kožnog osećaja vibracija. On smatra da u ljudskoj koži postoji kvalitativna razlika u osećanju niskih i visokih frekvencija, te dovodi u vezu ritam i čulo senzibiliteta (organum tactus). „...mi ritam možemo uvom da čujemo, okom da vidimo, ali i isprekidanim dodirima naše kože na ma kome mestu, možemo sigurno da ga osećamo“. Osobe koje u isto vreme imaju oštećen i vid i sluh mogu da osete muziku dodirom, te takav način percepiranja sveta postaje jedno od vrlo važnih komunikacijskih sredstava sa okolinom.
Objašnjavajući uticaj zvuka na ljudski organizam prirodnim (biološkim) putem, tek se načinje tema o uticaju muzike kao društvenog fenomena. Iako je muzika sačinjena od zvukova i zvučnih predstava, ona je mnogo više od zvuka. Muzika, kao umetnost stvorena od strane čoveka, je ideja prenesena u tonove i tonska sazvučja koja u slušaočevoj svesti stvara određena emocionalna stanja i predstave.
Literatura: biće ispisana naknadno...
(Izvod iz seminarskog rada „ Uticaj muzike na razvoj sposobnosti“, studenta Aleksandre Grbić Hrustić (2005) Postidplomske studije „Menadžment u obrazovanju“, ACIMSI - Univerzitet u Novom Sadu. Predmet: „Menadžment samorazvoja i samoaktualizacija“. Profesor: dr Milka Oljača.)
No comments:
Post a Comment