Selidba

“Selimo se!” - rekla mi je Sandra uzbuđeno. Od tog momenta u mojoj se glavi vrtelo bezbroj pitanja, ideja, nejasnoća, radosti... Gde je ta nova "muzička kuća”? Da li će klavir stajati na istom mestu kao i u mojoj , sada već bivšoj učionici? Kakve su boje zidovi? Koje linije gradskog prevoza voze do Miletićeve? Kako će reagovati deca? Uh, pitanja, pitanja... na kraju, ona poslednja misao je da idemo u novo, idemo ka promeni, ka izazovu, ka drugačijem, što je često dobra stvar u životu!

Na prvo viđenje svideo mi se novi prostor, iako prazan, neuređen i širok... U mislima slažem slike – tabla, instrumenti, dečiji stolovi, klavir, veliki prozori, puno svetlosti i širine, akustika... ma sjajno! U takvim mislima nedostajali su mi samo dečiji osmesi, graja pred početak časa i njihovi veseli, raspevani glasići. Mart je brzo prolazio i kako se bližio dan preseljenja deca su sve više shvatala šta se dešava. Imala su izuzetno interesantna pitanja i zapažanja. Da li ćemo poneti instrumente? A naš tepih sa žirafama? Je li tako da nosimo i televizor? A zidove? ... Znači ne ostavljamo ništa, sve nosimo? I svi idemo tamo - i Duška, Vladan, Andrea, Sandra, Jovana? Pa da! Onda može, svi u novi Melodium... Emilija je posle poslednjeg časa klavira zagrlila jedan zid sa rečenicom : “Eh kada bih mogla da zagrlim ceo stari Melodium...to bi bilo najbolje”. Selidba je prošla u veseloj atmosferi i prilično organizovano (to mi bar nije strano jer sam se sticajem životnih okolnosti, selila 4-5 puta). Dok smo uređivali novi, veliki prostor, umor nas je sustizao, ali rezultati su bili jači od njega. Melodium je zasjao!  
 

Prvi dan je bio pun uzbuđenja i radosti. Duška i ja toga dana nismo baš znale gde nam šta tačno stoji od rekvizita za čas, gde su nalepnice, bubnjevi, da li su CD-i na broju... Marko je stigao prvi te je imao tu čast da preseče crvenu vrpcu i otvori školu. To je bilo dirljivo... Još je doneo i slatkiše da časti društvo jer je prethodnog dana mama rodila batu, te je naše slavlje bilo dvostruko!

Pristizali su i ostali... Srećom su me ispunjavala dečija zadovoljna lica koja su okicama ispitivala da li je sve tu. Retki su nešto negodovali, ali i to je normalna reakcija i odraz prihvatanja realnosti. Tako je drugi Marko (ne onaj što je presekao vrpcu, već jedan malo mlađi slatkiš:-) demonstrativno preksrtio ruke, rekao da je novi Melodium “fuj” i da hoće stari. Nakon 2 časa srećno je utrčavao u učionicu kao da smo odavno tu.

 Pošto je prostor mnogo veći od bivšeg, decu smo poveli u obilazak svih prostorija. To je za njih predstavljalo pravu avanturu. Nisu mogla da odluče koja je soba lepša, da li Duškina sa puno prozora ili Jovanina koja veoma podseća na staru koju smo mnogo voleli. Svi su zapazili da je klavirska soba u kojoj radi nastavnica Andrea veća, svetla i kako je rekla jedna devojčica – otmena! Kada sam ih uvela u Vladanovu učionicu svi su bili oduševljeni gitarama a neki (“informatičari:-)” su ugledali kompjuter... Objasnila sam im da će Vladan u tom malom studiju praviti naše pesme i da ćemo, kao i svake godine, tu snimati novi CD.

Prava atmosfera bila je ispred i u kupatilu kada su ugledali kaubojska vrata i malu wc šolju za decu, dok je aparat u kojem se nalazi tečni sapun na pritisak pravio penu. Kažu deca - ne moraš ni da trljaš ruke, pena dođe sama:-) ! Jedna učionica još nije sređena i privremeno služi za odlaganje svega i svačega, te su njena vrata bila zatvorena. Ne zadugo... “A šta je ovde?”- pitala su deca. Objasnila sam im da ta soba nije u upotrebi i pokazala da su tu odložene merdevine, alat i krpe za brisanje prozora. Deca su zaključila da je to prava KRŠ soba, Duškini mališani su je nazvali DŽUMBUS sobom a čuli smo i naziv CIRKUS soba. E pa dragi naši, od te sobe nastojimo da napravimo pravi mali raj i... ali to vam sada ne mogu otkriti, to je tajna, ššš! 

Dani odmiču, čini mi se ponekad da je svaki sledeći za neki minut kraći. Navikavamo se na novi prostor i polako sve dolazi na svoje mesto. Deca su se tu pokazala najboljima, mislim da su odmah prvog dana prihvatila sve promene. Deca su to, ona stvari gledaju uvek najčistijim i i najiskrenijim pogledom.

Juče sam krenula na posao pogrešnim putem...pravo u Milovana Glišića 8... Šest godina provedenih tamo nije malo, navikne se čovek na putanju pa to postane rutina. Misli su mi odlutale ka nastavnoj jedinici koju ću predavati toga dana i o pesmama koje ćemo izvoditi na ovogodišnjim Zmajevim Dečjim Igrama... Zastadoh u Sterijinoj uličici... “Jaoj Jovana...” -pomislih u sebi- “vraćaj se!” Nisam jedina. Pre neki dan utrčavaju Ana i njena mama u Melodium! “ Izvinite što kasnimo, ali mi smo otišle u stari Melodium! Svi smo se slatko nasmejali...