Protekle nedelje u "Melodium"-u smo za najmlađe kreirali scensku atmosferu.
Deca su imala zadatak da kod kuće, uz pomoć roditelja, sama osmisle šta će izvesti. Svako je trebao da odabere ulogu u kojoj će se najbolje osećati - plesač, pevač, glumac, voditelj, publika... Mogla su odabrati pesme iz širokog "Melodium" repertoara ili druge koje vole, slušaju i pevaju kod kuće i u vrtiću, kao i recitacije, baletske tačke i specijalno se kostimirati za tu priliku, ukoliko su želela.
Pripreme za taj mali događaj su bile duže. Prvo su deca oslikavala zavesu koju smo zatim postavili kao scenografiju. Nekoliko meseci unazad smo radili dramatizaciju priča uz muziku, učeći o pozorištu i ponašanju na sceni, te pravili afričke maske. Skoro na svakom času učili smo pesme koje smo potom izvodili grupno, kao i solistički. Proces je bio usmeren ka razvoju mašte i kreativnosti, oslobađanju pred publikom u samostalnom istupanju i učenju o ponašanju u pozorištu i na koncertu.
Kao neko ko je nadgledao i organizovao proces, ali ne i direktno učestvovao u svakoj etapi realizacije, zapažam da je malo reći da su deca bila uzbuđena. Iako "koncert", ili "šou" koji smo priredili nije bio namenjen roditeljima, već interno - deci, jednoj za druge - ona su shvatila da događaj ima važnost. Sa nestrpljenjem su čekala svoj momenat, kao i pažljivo pratila i reagovala na to što su drugi pripremili. Neka su intencionalno odabrala da budu publika - što ne umanjuje značaj uloge, naprotiv. Vrlo odgovorno su pristupila svojoj funkciji, odgovarajući na poticaje sa "bine".
Bilo je izuzetnih momenata, kojima sam iskreno oduševljena. Prvenstveno originalnost u izboru uloge, ili tačke, koji je oslikavao ono što deca vole i čime se bave- njihov lični, porodični i društveni život (iz vrtića) je prenešen na scenu. Pored solističkog pevanja pesama, neki su izveli ozbiljne, pripremljene recitacije, priče i baletske tačke, a neki su vešto improvizovali. Imali smo i komičare, mađioničare, čak i reklamne promotere. Pojedina deca su na licu mesta animirala drugare i lutke za dramatizaciju priče ili pesme, a druga došla kostimirana u duhu izvođačke tačke.
U jednom slučaju mi se nije dopao izbor pesme donešene od kuće, čiji tekst nije imao veze sa dečijim afinitetima. To me je navelo na još veće angažovanje u pogledu bogaćenja dečijeg sveta, o životu koji ih okružuje, o lepim stvarima, o onome što ih se tiče. Na "Danima scene" je bilo i druge muzike osim dečije, pop i rok, kao i starih narodnih pesama, koje žanrovski bogate svet muzike u koji deca ulaze. T
o smo zdušno podržali!
Sve u svemu, scenski dani su prošli u radosnoj i veoma kreativnoj atmosferi. Naročito mi je drago što su se deca međusobno ohrabrivala za nastup. Ono što me je dirnulo je da su iskreno bodrila stidljivije, ili one povučenije, te priskakala u pomoć. Voditelji su bili kao profesionalci!
Veliko bravo za sve!
U grupi kojom čovek rukovodi, bilo da je u pitanju 10, 20 ili 50 ličnosti (dece ili odraslih), uvek ima onih koji su zadovoljni i onih manje zadovoljnih. "Svetu je nemoguće ugoditi", kaže pouka basne o čoveku i magarcu koji je pokušao da sledi savete drugih.
Šta znači "biti svoj" i imati sopstveni put, kada svi mi zavisimo jedni od drugih? Slušati svakoga ponaosob, razmisliti, odlučiti, pa delovati onako kako se misli da je najbolje. Moje najbolje nije najbolje za nekog drugog. Sa takvim saznanjem, treba se rukovoditi fer-plej odnosima: ja sam OK, ti si OK. Iako se ne slažemo u pojedinim stavovima, mi smo OK jedno prema drugom.
Nastavnički poziv podrazumeva veliku odgovornost.
Odgovornost koju imamo prema đacima se ne odnosi samo na usvajanje opšteprihvaćenog "znanja". Znanja se menjaju. Nauka nije statična. Ono što je juče dokazano, već danas je pobijeno. Odgovornost koja je data nama, nastavnicima, je da naučimo decu da razmišljaju, zaključuju i iskazuju svoje misli na različite načine. Da ih potaknemo da budu ono što jesu i da se ne plaše da prevaziđu sebe. I da u traženju sebe budu svesni da su deo celine - grupe, porodice, škole, društva.
Odgovornost nastavnika je da nauči kako razmišlja dete i da ga usmeri na rešavanje problema. Da mu ukaže kako da pita, traži, izrazi se, na svoj način. To nije uvek verbalno izražavanje. Odgovornost nastavnika je i da nauči dete da sluša. Ne da bude "poslušno", disciplinovano, već da sluša, osluškuje svet oko sebe. Da osluškuje zvukove, govor, druge ljude, sopstvene pokrete.
Odgovornost nastavnika muzike prema detetu nije manja ili veća od nastavnika matematike, biologije, hemije... Svaka nauka nas podučava kako da shvatimo svet u kome živimo, da bismo bolje, kvalitetnije, lepše, dostojnije živeli. Nauka, ukoliko je neko ne oživotvori, je mrtvo slovo na papiru. Nastavnici i učenici daju život nauci, koja se dešava između njih, kao proces međusobnog učenja.
Učiti muziku, kao nauku, umetnost i veštinu, znači učiti o životu. Učiti stvarati. Kreirati. Od nepostojećeg napraviti postojeće.
Kada ste poslednji put stvarali muziku?
Imali smo "Šiz friz" u "Melodium"-u. Deca su došla sa šašavim frizurama i unela radost i uzbuđenje. Jedna devojčica je rekla: "Sada je ceo Melodium šaren." Nama je svaki dan šaren, ali se tog dana osetilo da se "nešto" dešava.
Bili smo drugačiji, šašavi, kao kad je maskenbal ili Nova godina. Hteli smo da pokažemo deci da je lepo i kada si drugačiji. Da je svako od nas drugačiji od drugog i da to treba prigrliti. A oni to znaju bolje od nas.
Deca vole da prikažu šta su naučila, da budu podržana od strane drugova, rodbine i, naročito, roditelja. Kod nekih se javlja nelagodnost kada su u centru pažnje. Zato u "Melodium"-u učimo šta znači scena i biti izvođač na sceni, kako se ponašati pred publikom i komunicirati sa grupom ljudi. Biti iskren i biti ono što jesi, a u isto vreme biti svestan odgovornosti koja ti je time data. Ne samo zabaviti publiku, već joj preneti muzičku poruku. Pružiti maksimum od sebe, bez obzira da li je u publici jedna osoba, ili hiljade ljudi.
U Novom Sadu ima ponekih dešavanja za decu, manifestacija, koncerata, i revijalnih, i takmičarskog karaktera. "Melodium show hor", iako postoji nepune dve godine, ima iza sebe brojne nastupe. Međutim, osim toga što treba uvežbati pesmu, (što je posao nastavnika ili dirigenta i dece), priprema podrazumeva i: komponovati pesmu, angažovati aranžera da napravi muzičku podlogu (u muzičkom žargonu "matrice"), eventualno koreografa za ples i pokret, snimiti u studiu, ako nije u pitanju "živo" izvođenje, te dizajnirati i sašiti odeću i sve oblikovati tako da je spremno za "scenu". Kad je sve gotovo, sledi kontaktiranje sa organizatorima koncerata, manifestacija, ljudima iz TV-a... Ono što se dešava "iza scene" znaju samo izvođači.
Nekad se na nastup čeka i po pet sati. Nekad se čeka u podne, po najjačem suncu, a nekad do 22h. Nekad se koristi bina postavljena za rok-izvođače, visoka i po 3 metra, a stepenice su neograđene, neobezbeđene i šuplje, te postoji fizička opasnost za decu. Nekad ni nema bine, pa samo publika iz prvog reda ima pregled dešavanja. Nekad nema ispravnog CD-a za puštanje muzičke podloge. Često u blizini nema toaleta. A deca i gladna i žedna i ide im se u WC. Nekad se od dece očekuje da mirno čekaju i ćute u susednoj sobi, dok na njih ne dođe red. Čekanje, čekanje, čekanje...za tih 5 minuta na sceni, kada će deca zablistati i kada će pokazati odraslima na koga se treba osloniti i ko će biti budući lideri, govornici, advokati, direktori, umetnici, naučnici. Za tih 5 minuta kada će, konačno, biti u centru pažnje. Kada će ih, aplauzom, publika obodriti u tome što rade. Kad će im aplauz reći: da, vi ste dobri, vi vredite, mi verujemo u vas!
Treba stalno postavljati pitanje kome i kako dajemo šansu da nas razveseli, razbudi, unese radost. Deca su generatori sreće, ali im se ne pruža uvek onoliko koliko se od njih očekuje.
Kad god organizatori posvete pažnju učesnicima, koja se sastoji od dugotrajnijih dogovora, ponekad i po 4-5 sastanaka, kada se zna minutaža nastupa, ko će, kako, kada i šta izvoditi, nema neprijatnih iznenađenja. Kada se planira, onda svako zna šta treba da radi. Tada nije teško čekati.
Pre nekih nedelju dana sam vodila "Melodium show hor" na nastup na "Zlatnom zvoncu popularnosti". Pripreme su trajale nekoliko nedelja, u koje su bili uključeni svi izvođači, te i dirigenti horova. Znalo se ko šta i kako treba da radi. Program je bio odlično primljen od strane publike i svi su bili zadovoljni.
Volela bih da je češće tako.
o smo zdušno podržali!
