"Mesečina" - aktivnost slušanja i doživljavanja muzike

Kod ljudi koji su manje upoznati sa metodikom muzičkog vaspitanja i obrazovanja, muzičke aktivnosti za predškolski uzrast dece se često izjednačavaju sa pevanjem. To nije nimalo čudno, jer je pevanje važna aktivnost, neodvojiv deo muzičkog vaspitanja i osnova za razvoj muzičke kulture kod dece. Pevanje se u najmlađem dobu deteta ističe kao način izražavanja koji se razvija pod uticajem porodice i neposredne okoline, a zatim nadograđuje u vrtiću i školi. To je muzička aktivnost deteta čiji rezultat je jasniji u odnosu na druge procese učenja u istoj oblasti. Stoga nije čudno što se na priredbama i manifestacijama u kojima učestvuju mlađa deca, iz muzičke oblasti prikazuju pevačke (solističke ili horske) tačke, kao dostignuće, odnosno rezultat učenja. Izvođenje pesme je osmišljeno delo, prezentacija koja ima početak i kraj, tokom koje treba kontrolisati niz dešavanja. Da bi se taj niz uspostavio, odnosno da bi dete razvijalo i ispoljilo muzikalnost te "lepo" pevalo (ili u kasnijem uzrastu, sviralo), potrebno je razvijati i sposobnost slušanja i doživljavanja muzike.

Proces kojim se te sposobnosti razvijaju se na javnim manifestacijama ne može prikazati, niti bi publici bio interesantan. On se dešava na samom času, u interakciji dece i nastavnika, te je mogućnost percepiranja slike o razvoju veštine slušanja muzike vrlo ograničena. Verujem da bi roditeljima bilo drago da čuju i vide ono što se dešava na času, te prisustvuju neponovljivom doživljaju, momentima u kojima se dešava "učenje". Mnogi vaspitači i učitelji su mi rekli da bi, pored pevanja, želeli da u muzičke aktivnosti uključe i slušanje muzike, što zahteva obimnije pripreme. Ukoliko se deci samo pusti muzika, bez plana, vođenja pažnje i cilja, to se ne može nazvati aktivnošću kojom bi se usmereno razvijale slušne sposobnosti. Ponekad, takvo delovanje može imati i kontra-efekat. Ukoliko je pažnja usmerena na drugu aktivnost (npr. igru deteta sa drugarima) um ne može da procesira previše čulnih draži te teži da izbaci, anulira one koje su manje važne (primer su zvuci oko nas koje "ne čujemo" jer smo se na njih navikli - zujanje frižidera, klime, kompjutera). Ako bi se to često dešavalo, dečji um bi se navikavao da "ne čuje", odnosno ne obraća pažnju na muziku, što bi se moglo odnositi i na zvuke iz okoline, te bi moglo unazaditi prirodan, zdrav razvoj slušnih sposobnosti. Puštanje muzike kao "usputno" slušanje u dečijim aktivnostima treba razlikovati od puštanja i slušanja muzike koja ima za cilj stvaranje određene atmosfere, kao što je npr. tiha, nežna i sporija muzika koja će umiriti telo i duh i pripremiti decu za spavanje ili živa, energična, koja će ih dovesti u aktivno stanje.

Stoga, evo prikaza jedne od aktivnosti koja se može podvesti pod kategoriju slušanja i doživljavanja muzike, ali i inkorporiranje likovnih u muzičke aktivnosti, odnosno integrisanja umetničkih, audio-vizuelnih elemenata za razvoj kreativnosti kod dece. Dovoljno je univerzalna da se može realizovati kod kuće, u vrtićima i u nižem školskom uzrastu dece, a u zavisnosti od opredelenja naglasak može biti više na muzičkom i/ili vizualnom doživljaju i/ili saznanju, kao i stvaranju. Nama je u "Melodium"-u za realizaciju kompletne aktivnosti na času, sa grupama različitog uzrasta (3 - 7 god.) trebalo oko 25-30 minuta. Priprema je bila duža- kako se većina idejnih rešenja za naše časove kreira godinu dana unapred ali dopunjuje i menja u odnosu na okolnosti, materijali su bili spremni nedelju dana ranije. Dobra ideja je značajna za pripremu časa, ali je jednako važna organizacija i realizacija samog toka aktivnosti, odnosno kreativnost nastavnika u implementaciji ideje. Aktivnost smo nazvali "Mesečina":
1) Za inkorpororanje slušanja muzike i likovne aktivnosti, pripremili smo vodene boje. Na tvrđem papiru su belom voštanom bojom nacrtani krug i odsjaj mesečine u zamišljenoj vodi.






2) Kako se na belom papiru bela voštana boja ne vidi, naslikana je talasasta linija koja će odvajati perspektivu noćnog neba od vode, koju će deca naslikati.







3) Pripremili smo bioskopsku atmosferu i gledali insert iz animiranog filma sa muzikom "Clair de Lune", koji nije ušao u zvaničnu verziju Diznijeve "Fantazije".






4) U isečku iz filma nema specifične radnje, već je kroz nijansiranja boje i svetlosna prelamanja prikazana mirna noćna atmosfera, a muzika dominira i priča orkestarskom koloraturom. Pribojavali smo se da će deci, naviknutoj na brze promene i jarke boje i efekte u savremenim crtanim filmovima, ovaj biti dosadan. Međutim, deca su sa velikom pažnjom i tihim, ali primetnim zadovoljstvom pratila tok muzike i video prikaza. Atmosfera koja se stvorila delovala je nestvarno. Stvorio se muk, a zatim se čulo "Hajde opet..."

5) Nakon odgledanog filma, poslušali smo još jednom "Clair de Lune" u klavirskom izvođenju, što je doprinelo atmosferi i koncentraciji za likovnu aktivnost. U razgovoru smo dotakli temu orkestracije, koja je bila drugačija u filmu u odnosu na klavirsko izvođenje. Uočilii smo da, iako je dominirala mirna i nežna atmosfera, bilo je i promene u dinamici, Pričali smo o likovnoj perspektivi, naravno, jezikom koji deca razumeju i o bojama koje smo zapazili na filmu.





6) Objasnili smo deci da smo pripremili specijalan, "čaroban" papir, u stilu muzike, na kojem se ne vidi mesec, već treba da se pojavi tek kada četkica sa bojom pređe preko njega. Upitali smo decu koje boje bi najviše odgovarale za gornju polovinu papira (noćno nebo), a koje za donju (vodu). Inspirisan filmom i muzikom, a potaknut razgovorom, svako je mogao da odabere boje koje želi. Većina dece se opredelila za crnu boju u prikazu noći, a za oslikavanje vodene površine mališani su odabirali plavu, zelenu i ljubičastu.







7) I gle čuda! Kako se četkica sa bojom kretala sa jedne strane papira na drugu, počeo je da se pomalja mesec..







8) Uz Debisijevu muziku, mališani su bili veoma fokusirani...










9) ...nisu imali vremena za priču...








10)...već su se borili sa papirom koji nije hteo da ostane na mestu, što je dobro za razvoj koordinacije pokreta leve i desne ruke.










11) Deca su posmatrala da li se mesec pojavio i na slikama kod drugara.










12) Nije im smetalo što se boja razmazivala i van papira. Starija deca su uočila da se čestim umakanjem četkice u vodu gubi intenzitet boje, te treba više vremena da bi se papir osušio.







13) Neka deca su za vodenu površinu kombinovala dve boje, što je rezultiralo interesantnim nijansama. Još poneki talas, i...









14) ...evo mesečine!










15) "Clair de Lune" by Melodium kids:

Mini koncert u beogradskom "Mercator"-u

U subotu, 4.12.2010. je osvanulo pravo zimsko, ledeno jutro. Imali smo zakazan nastup u tržnom centru "Mercator" u Beogradu za 12 časova, ali smo iz Novog Sada morali da krenemo u 9:15 da ništa ne bismo prepustili slučaju.

Deca su bila vrlo raspoložena i razgovorljiva te nam se činilo da je putovanje trajalo kratko. U autobusu smo još jednom prošli proceduru - kretanje pre i posle nastupa, redosled izvođenja pesama i snalaženje sa mikrofonima. Na mesto dešavanja smo stigli u 11 sati, te je bilo dovoljno vremena za pripremu. Obišli smo scenu a zatim otišli u prostorije za presvlačenje. Dok smo prolazili pored lepo uređenih izloga, decu su najviše mamili šareni slatkiši. Naravno, to smo ostavili za kasnije. Popeli smo se u prostorije za promotere, odakle smo imali pogled na unutrašnjost robne kuće, koja je, iz te perspektive, izgledala ogromno. Presvlačenje, uštimavanje, i - bili smo spremni da se pokažemo u najboljem svetlu. Bina je bila odgovarajuće veličine, ali smo, za svaki slučaj, isprobali osnovne pokrete koji zahtevaju više prostora. To je privuklo prolaznike koji nisu znali za proslavu rođendana Merkatora, pa se ispred bine skupila prilična grupa mališana i njihovih roditelja, iščekivajući naš nastup. Proverili smo CD-e, ozvučenje, mikrofone i - već je došlo 12 časova, kada je najavljen naš koncert.

O samom izvođenju najbolje je sudila publika, koja nam se pridružila pevušeći i igrajući. Izveli smo, kako pesme za mlađu decu ("Kad bi svi", "Hleba, masti...", "Iznad duge"), tako i za školarce ("Tvist", "Oh, When the Saints", "Nastavnički rokenrol"). Najviše nas je interesovalo kako će proći nove pesme, koje smo prvi put izveli pred publikom - "Trla baba lan" i "Walk This Way". Bile su odlično primljene. U prvoj se ističe moderan aranžman, kojeg je napravio Dejan Brkić, sa slatkom, ne preterano zahtevnom koreografijom, te sjajna interpretacija hora i istupanja solista. U drugoj je to vrcav tekst (u kombinaciji srpskog i engleskog jezika) koji govori o "borbi", odnosno neslaganju dečaka i devojčica u predtinejdžerskom uzrastu. Koreografija je zahtevnija, sa čestim promenama formacija koji traže nešto više prostora. Naravno, to je samo osnova za građenje pesme, koju su deca izvela kao profesionalci. Ne mogu da kažem koji "tim" je bio bolji - dečaci ili devojčice, jer su oba iznela specifičan karakter, što i jeste bio cilj.

Nakon sjajnog nastupa usledilo je malo razgovora sa publikom koja se raspitivala postoji li "Melodium" u Beogradu, pa zatim presvlačenje, malo trčkaranja po Merkatoru i povratak kući... Da je vreme bilo lepše, mogli smo otići do ZOO vrta, ali napolju je bilo toliko hladno da smo tu opciju izbacili. Ipak, posle nam je bilo žao što smo se sa vozačem dogovorili za povratak u 13 časova, jer smo mogli ostati da gledamo sjajnu predstavu naših kolega i drugara iz Novog Sada, iz pozorišne trupe "Čarolija".

Nakon svakog nastupa, bar pola probe je posvećeno zapažanjima, komentarisanju o uspešnosti proteklog događaja, što bi se u pedagoškom leksikonu nazvalo "evaluacija" i "samoevaluacija". To nam pomaže da nadograđujemo kvalitet i prevaziđemo sami sebe. Deca su pregledala video snimke i bila veoma zadovoljna izvođenjem. Ustanovili smo male greške, što tehničke (kompjuter nije "slušao" tonca pa je puštao matrice po sopstvenom nahođenju), što naše sitne greške u koracima (koreografiji). Pevanje je bilo izuzetno, stav i komunikacija sa publikom - sjajni!

Sveukupan utisak: odličan, 5!

Prilog za Fejsbuk stranicu "I mi želimo da čujemo kišu"

Anatomija zvuka, sluha i slušnih sposobnosti

Zvuk nastaje vibriranjem opne, membrane i prenosi se vazduhom u talasima te dopire do slušnog aparata i drugih perceptora draži (npr. kože i kostiju) kod čoveka. Nivo (visina) zvuka se meri u frekvencijama, čija je osnovna jedinica herc (Hz), a koja se odnosi na broj krugova (ciklus) kojima talas vibrira u sekundi - što je viši nivo, vibracija je brža (ton čujemo kao viši) i obrnuto.

Dok bebe mogu da čuju frekvencije u rasponu od 20 Hz do 20,000 Hz, prosečna odrasla osoba može da registruje zvuke do oko 16,000 Hz. Osim od biološkog razvoja slušnog aparata, prag čujnosti pojedinog čoveka zavisi od kulture i uticaja sredine. Jedan od prvih istraživača u oblasti zvuka i njegovog uticaja na čoveka, Alfred Tomatis, beleži da zvuci visoke frekvencije (od 3000 Hz do 8000 Hz) utiču na pojedine kognitivne funkcije (mišljenje, opažanje, memorija), zvuci srednje frekvencije (750 Hz do 3000 Hz) podstiču rad srca, pluća i utiču na emocije, a niskofrekventni zvuci (125 Hz do 750 Hz) utiču na fizičko kretanje. Intenzitet zvuka meri se u decibelima, a fizički bol čovek počinje da oseća na 125 decibela. Druge karakteristike, kao što je boja zvuka, nemaju naučno utvrđenu skalu, već se za njihovo raspoznavanje upotrebljavaju subjektivni izrazi (u teoriji evropske muzike zvuk se razlikuje od muzičog tona, koji je određen visinom, jačinom, trajanjem i bojom).

Tomatis je prvi, sa naučnog stanovišta, pručavao distinkciju između psihologije slušanja i sluha. Razjasnio je preovlađujuću funkciju desnog uha u kontrolisanju govora i muzikalnosti i razvio tehnike kako bi poboljšao te funkcije. Njegova tvrdnja da „glas može da reprodukuje samo ono što uho može da čuje“ je poduprta teorijom koja je našla praktičnu primenu u razvoju govora, a usvojen je naziv teorije „Tomatisov efekat“ od strane Francuske akademije medicinskih nauka. Tomatis je došao do saznanja da fetus unutar materice čuje zvuke, te da uho fetusa postaje funkcionalno oko četvrtog i po meseca trudnoće. Obimnim istraživanjima koja je započeo 1950. godine, stvorio je novu paradigmu razvoja uha proučavajući vestibularni sistem koji ljude čini sposobnim da održavaju ravnotežu i regulišu pokrete mišića. Taj sistem integriše informacije prenete zvukom, organizuje ih i omogućava čoveku da razlikuje horizontalno od vertikalnog i da se po sopstvenoj volji kreće u željenom pravcu. Pravilno slušanje pozitivno utiče na čoveka - od boljeg upravljanja sopstvenim glasom, do lepšeg rukopisa i držanja tela, dok poremećaji u vestibularnoj funkciji rezultiraju smetnjama u govoru i slabom koordinacijom pokreta. Kako su slušni nervi putem moždine povezani sa svim mišićima tela, zvuk direktno utiče na mišićni tonus, ravnotežu i fleksibilnost, a vestibularna funkcija uha direktno utiče na očne mišiće, vid i pokrete lica, kao i na žvakanje i ukus. Unutrašnje uho je povezano sa grlom, srcem, plućima, stomakom, jetrom i drugim unutrašnjim organima te se zvučne vibracije i na taj način prenose i nalaze u interakciji sa parasimpatičkim nervima.

U poređenju sa opštim sluhom, što podrazumeva sposobnost prijema auditivne informacije putem ušiju, kože i kostiju, slušanje jeste sposobnost da filtriramo, da se selektivno usresredimo i odreagujemo na zvuk. Ukoliko je osoba nesposobna da sluša, neće biti u stanju da usavrši sofisticiranije metode učenja. U interakciji sa ljudima, većinu vremena provodimo slušajući. Prema navodima Kembel, D. (2004) istraživanja ukazuju da slušanje čini 55 procenata naše svakodnevne komunikacije, dok govor zauzima 23%, čitanje 13% i pisanje 9%. Pravilno slušanje – čitavog spektra zvukova omogućava nam da budemo daleko prisutniji u sadašnjem trenutku.

Objektivni tok vremena ljudi percepiraju putem optičkih, akustičkih i taktilnih osećaja. Od svih ljudskih organa, „uho je najsposobnije da razlikuje najmanje vremenske intervale, što ga čini najsavršenijim aparatom vremena“(Nastasijević, 1972). Psihološkom analizom zvučnih i statičkih osećaja, organ sluha i ravnoteže služi kao pouzdani instrumenti saznanja vremena i prostora, a to su aritmetička i geometrijska poimanja. Nastasijević ukazuje na recepciju umetnosti preko dva čula – oka i uva, a izdvaja muziku kao umetnost koja se prima i putem kožnog osećaja vibracija. On smatra da u ljudskoj koži postoji kvalitativna razlika u osećanju niskih i visokih frekvencija, te dovodi u vezu ritam i čulo senzibiliteta (organum tactus). „...mi ritam možemo uvom da čujemo, okom da vidimo, ali i isprekidanim dodirima naše kože na ma kome mestu, možemo sigurno da ga osećamo“. Osobe koje u isto vreme imaju oštećen i vid i sluh mogu da osete muziku dodirom, te takav način percepiranja sveta postaje jedno od vrlo važnih komunikacijskih sredstava sa okolinom.

Objašnjavajući uticaj zvuka na ljudski organizam prirodnim (biološkim) putem, tek se načinje tema o uticaju muzike kao društvenog fenomena. Iako je muzika sačinjena od zvukova i zvučnih predstava, ona je mnogo više od zvuka. Muzika, kao umetnost stvorena od strane čoveka, je ideja prenesena u tonove i tonska sazvučja koja u slušaočevoj svesti stvara određena emocionalna stanja i predstave.

Literatura: biće ispisana naknadno...

(Izvod iz seminarskog rada „ Uticaj muzike na razvoj sposobnosti“, studenta Aleksandre Grbić Hrustić (2005) Postidplomske studije „Menadžment u obrazovanju“, ACIMSI - Univerzitet u Novom Sadu. Predmet: „Menadžment samorazvoja i samoaktualizacija“. Profesor: dr Milka Oljača.)

I mi želimo da čujemo kišu - prvi deo

Potaknuta pozivom da "lajkujem" Fejsbuk stranicu "I mi želimo da čujemo kišu", razmišljala sam o tome kako u "Melodium"-u nikada nismo imali dete koje je imalo teža slušna oštećenja. Da li, obzirom da "Melodium" nema takva iskustva, mogu da pružim ličnu perspektivu?

Bilo je kod nas dece sa raznim, posebnim potrebama, kao što i sada radimo sa njima. U nekim slučajevima, efekti našeg rada, ili muzičko-pedagoškog uticaja su bili izvanredni. Punim srcem smo pratili kako dete raste, muzički i društveno se razvija jednako kao i druga, psihofizički zdrava deca. U takvim primerima ključnu ulogu su odigrali roditelji koji su bili na našim časovima - prvo kao pomagači, a zatim samo kao posmatrači, ne uključujući se u tok aktivnosti (upravo ove godine je u jednoj grupi mališan sa izvesnim oblikom autizma, za kojeg prosečan posmatrač ne bi primetio da se razlikuje od druge dece, naprotiv: on ima izvanredan sluh i među najboljim je pevačima, potpuno posvećen muzičkom doživljaju i izražavanju).

Primetili smo da se neuspeh (odnosno ne-napredak, status quo) dešavao kod dece čiji roditelji nisu prihvatali da je neophodna stručna pomoć, kao osnova, a tek onda muzička edukacija u terapijske svrhe, odnosno, u najčešćem slučaju kod nas, radi socijalizacije, inkluzije deteta. Muzički pedagozi koji rade u "Melodium"- u nisu muzikoterapeuti i ne mogu pomoći u slučaju težih obolenja. Ipak, inkluzija dece sa posebnim potrebama, koja se sad i zakonski uvodi u osnovne škole, kod nas je oduvek postojala. U toj oblasti smo se samousavršavali i kontinuirano učimo - kako teorijski, tako i iz praktičnog iskustva.

Moje, lično iskustvo sa raznovrsnom decom je... raznovrsno. U internacionalnoj školi (E.L.C., Bangkok, Tajland) sam radila sa decom oštećenog sluha koja su imala slušne aparate, te sam ih posmatrala jednako/drugačije kao i bilo koje dete. Deca sa autizmom, kao i ona sporijeg mentalnog razvoja su imala pratioca/asistenta, uz kojeg su izvršavala zadatke. Logoped je dolazio u školu u kontinuiranim vremenskim intervalima i beležio razvoj govora sve dece, te su se nastavnici konsultovali u pristupu prema deci koja napreduju brže ili sporije, tako da se iskoristi maksimum. I među "običnom" decom u školi je bilo mnogo specifičnih potreba, koje se medicinski ne klasifikuju kao "posebne" - to su bila deca koja, iz raznih razloga, nisu primala pažnju roditelja onoliko koliko im je trebalo, ili koliko su želela (odnosno optimalno) te su neuobičajena ponašanja zahtevala konsultacije sa specijalistima. Bilo je i usvojene dece, kao i dece iz "foster family", odnosno porodica koje služe kao utočište za decu zanemarenu od bioloških roditelja. Sva ta deca su imala individualne, posebne potrebe. Kako sam profesionalno bila klasifikovana kao "music specialist teacher", bila sam uključena u većinu projekata koji su se obavljali timski, zajedničkim snagama. A opet, svako je imao svoju, specifičnu oblast, odnosno zaduženja. Deluje idealno, zar ne? Nije, samo je optimalno, odnosno svako je davao maksimum koji je mogao: kako roditelji, nastavnici, specijalisti, pa tako i deca.

Posvećivanje pažnje deci sa posebnim potrebama ne znači samo da treba pojačati odgovornost osobe koja je tome svakako posvećena (profesionalno, ili kao roditelj), već podizati kolektivnu svest o tome da smo svi različiti. Neki kažu da nismo - da su svi ljudi jednaki...

Jednaki smo u tome da smo različiti.

Sandra.

I mame slušaju "lame - vrdalame"

Dobili smo dosta pohvala za CD "ZavrzLAME, vrdaLAME i druge lame" koji je ovog septembra izašao iz "Melodium" produkcije. Osim toga što je svako dete pronašlo "svoju" pesmu (još se ne nazire "hit", već je svakome neka druga omiljena), izgleda da ni roditelji ne odolevaju muzičkim igrarijama. Jedna mama mi rekla da, osim toga što njene ćerke obožavaju pesme sa novog CD-a, ona ih sluša kad je sama kod kuće. Kaže da joj je CD dinamičan i zabavan, a da čak i tata peva "Rem sem sem" po ceo dan (psssst, nećemo nikom reći).