Selidba

“Selimo se!” - rekla mi je Sandra uzbuđeno. Od tog momenta u mojoj se glavi vrtelo bezbroj pitanja, ideja, nejasnoća, radosti... Gde je ta nova "muzička kuća”? Da li će klavir stajati na istom mestu kao i u mojoj , sada već bivšoj učionici? Kakve su boje zidovi? Koje linije gradskog prevoza voze do Miletićeve? Kako će reagovati deca? Uh, pitanja, pitanja... na kraju, ona poslednja misao je da idemo u novo, idemo ka promeni, ka izazovu, ka drugačijem, što je često dobra stvar u životu!

Na prvo viđenje svideo mi se novi prostor, iako prazan, neuređen i širok... U mislima slažem slike – tabla, instrumenti, dečiji stolovi, klavir, veliki prozori, puno svetlosti i širine, akustika... ma sjajno! U takvim mislima nedostajali su mi samo dečiji osmesi, graja pred početak časa i njihovi veseli, raspevani glasići. Mart je brzo prolazio i kako se bližio dan preseljenja deca su sve više shvatala šta se dešava. Imala su izuzetno interesantna pitanja i zapažanja. Da li ćemo poneti instrumente? A naš tepih sa žirafama? Je li tako da nosimo i televizor? A zidove? ... Znači ne ostavljamo ništa, sve nosimo? I svi idemo tamo - i Duška, Vladan, Andrea, Sandra, Jovana? Pa da! Onda može, svi u novi Melodium... Emilija je posle poslednjeg časa klavira zagrlila jedan zid sa rečenicom : “Eh kada bih mogla da zagrlim ceo stari Melodium...to bi bilo najbolje”. Selidba je prošla u veseloj atmosferi i prilično organizovano (to mi bar nije strano jer sam se sticajem životnih okolnosti, selila 4-5 puta). Dok smo uređivali novi, veliki prostor, umor nas je sustizao, ali rezultati su bili jači od njega. Melodium je zasjao!  
 

Prvi dan je bio pun uzbuđenja i radosti. Duška i ja toga dana nismo baš znale gde nam šta tačno stoji od rekvizita za čas, gde su nalepnice, bubnjevi, da li su CD-i na broju... Marko je stigao prvi te je imao tu čast da preseče crvenu vrpcu i otvori školu. To je bilo dirljivo... Još je doneo i slatkiše da časti društvo jer je prethodnog dana mama rodila batu, te je naše slavlje bilo dvostruko!

Pristizali su i ostali... Srećom su me ispunjavala dečija zadovoljna lica koja su okicama ispitivala da li je sve tu. Retki su nešto negodovali, ali i to je normalna reakcija i odraz prihvatanja realnosti. Tako je drugi Marko (ne onaj što je presekao vrpcu, već jedan malo mlađi slatkiš:-) demonstrativno preksrtio ruke, rekao da je novi Melodium “fuj” i da hoće stari. Nakon 2 časa srećno je utrčavao u učionicu kao da smo odavno tu.

 Pošto je prostor mnogo veći od bivšeg, decu smo poveli u obilazak svih prostorija. To je za njih predstavljalo pravu avanturu. Nisu mogla da odluče koja je soba lepša, da li Duškina sa puno prozora ili Jovanina koja veoma podseća na staru koju smo mnogo voleli. Svi su zapazili da je klavirska soba u kojoj radi nastavnica Andrea veća, svetla i kako je rekla jedna devojčica – otmena! Kada sam ih uvela u Vladanovu učionicu svi su bili oduševljeni gitarama a neki (“informatičari:-)” su ugledali kompjuter... Objasnila sam im da će Vladan u tom malom studiju praviti naše pesme i da ćemo, kao i svake godine, tu snimati novi CD.

Prava atmosfera bila je ispred i u kupatilu kada su ugledali kaubojska vrata i malu wc šolju za decu, dok je aparat u kojem se nalazi tečni sapun na pritisak pravio penu. Kažu deca - ne moraš ni da trljaš ruke, pena dođe sama:-) ! Jedna učionica još nije sređena i privremeno služi za odlaganje svega i svačega, te su njena vrata bila zatvorena. Ne zadugo... “A šta je ovde?”- pitala su deca. Objasnila sam im da ta soba nije u upotrebi i pokazala da su tu odložene merdevine, alat i krpe za brisanje prozora. Deca su zaključila da je to prava KRŠ soba, Duškini mališani su je nazvali DŽUMBUS sobom a čuli smo i naziv CIRKUS soba. E pa dragi naši, od te sobe nastojimo da napravimo pravi mali raj i... ali to vam sada ne mogu otkriti, to je tajna, ššš! 

Dani odmiču, čini mi se ponekad da je svaki sledeći za neki minut kraći. Navikavamo se na novi prostor i polako sve dolazi na svoje mesto. Deca su se tu pokazala najboljima, mislim da su odmah prvog dana prihvatila sve promene. Deca su to, ona stvari gledaju uvek najčistijim i i najiskrenijim pogledom.

Juče sam krenula na posao pogrešnim putem...pravo u Milovana Glišića 8... Šest godina provedenih tamo nije malo, navikne se čovek na putanju pa to postane rutina. Misli su mi odlutale ka nastavnoj jedinici koju ću predavati toga dana i o pesmama koje ćemo izvoditi na ovogodišnjim Zmajevim Dečjim Igrama... Zastadoh u Sterijinoj uličici... “Jaoj Jovana...” -pomislih u sebi- “vraćaj se!” Nisam jedina. Pre neki dan utrčavaju Ana i njena mama u Melodium! “ Izvinite što kasnimo, ali mi smo otišle u stari Melodium! Svi smo se slatko nasmejali...

Veče američke muzike

Naša misija je, svakako, da prenosimo muzička znanja i veštine. Pod tim se smatra shvatanje muzike kao internacionalnog jezika i širenje svesti o značaju i lepoti multikulturalizma. Zbog toga naši učenici pevaju i sviraju melodije i ritmove iz celog sveta, kao i iz raznih istorijskih perioda. Ipak, ukoliko izdvojimo muzičko stvaralaštvo XX i XXI veka, osetan je uticaj kulture naroda sa američkog kontinenta. Iz tog razloga smo želeli da na jednom mestu pružimo omaž američkim kompozitorima, izvođačima i muzičkim žanrovima kao što su kantri, gospel, džez i rokenrol, koji su obeležili modernu muziku širom sveta.

Vođeni tom idejom, učenici škole muzike „Melodium“ su sredinom meseca marta priredili koncert u Američkom kutku u Novom Sadu. Nastupili su neki od najmlađih polaznika programa „Musical English", zatim mali klaviristi, nešto stariji gitaristi i pevači školskog uzrasta. Posetioci su čuli raznovrsne kompozicije a bilo je lako prepoznati melodije kao što su „Old Mac Donald” i “Kaubojski ples” izvedene na klaviru, koje su nas naterale da lupkamo nogom u ritmu. Uz pesmu iz crtanog filma “Cinderella” (Pepeljuga) i “Love Me Tender” je i publika tiho pevušila, a pri kraju izvođenja pesme “Hallelujah” (iz animiranog filma Shrek) u publici je zasuzilo i poneko oko. Čuli smo i vešto odsvirane jazz standarde kao što su “All Of Me”, “Take Five” i poznatu Mancinijevu temu iz filma “Pink Panther”. Nije izostao ni najprepoznatljiviji gitarski uvod u istoriji američke rokenrol muzike, “Johnny Be Good”, kao ni pesma “Boulevard Of Broken Dreams” jedne od najpoznatijih američkih grupa “Greenday”.

Međutim, mora se priznati da su, i pored sjajnog izvođenja starijih učenika, najveći aplauz dobili najmlađi polaznici programa “Musical Engish”. Klinci ne samo da su bili slatki, vedri i opušteni, već su izuzetno dobro interpretirali dečije pesme i razbrajalice koje se danas mogu čuti u američkim školskim dvorištima.

Američki kutak je bio taman dovoljan da primi sve zainteresovane posetioce tako da je atmosfera bila prijatna, neformalna i prisna. Obzirom da nije bilo potrebe za ozvučenjem i drugim tehničkim pomagalima, mnogi roditelji su se prijatno iznenadili čuvši svaki ton (i pauzu!) u sjajnom izvođenju svoje dece.

Nedelja komponovanja u Melodiumu

Protekle dve nedelje u Melodiumu su bile veoma zanimljive i bitne, kako za mene tako i za moje učenike, jer smo počeli da komponujemo. To je inicirano započetom saradnjom sa DEČJIM KULTURNIM CENTROM BEOGRAD koji organizuje festival dečjeg muzičkog stvaralaštva FEDEMUS (Deca kompozitori). Pod okriljem centra je raspisan konkurs za najbolju dečju kompoziciju, čime se afirmiše samostalno dečje muzičko stvaralaštvo. Mi smo, kao nastavnici, podstakli decu na samostalan rad i komponovanje izdvojivši vreme za one koji su bili posebno zainteresovani da se, pored muzičkih izvođača, oprobaju kao autori i kompozitori. Naravno, i pored toga, na časovima instrumenta, teorije i solfeđa podstičemo decu da budu kreativna, da se igraju notama i akordima i stvaraju svoja dela. Ipak, u ovom slučaju je postojala mala razlika, jer su deca sada dobila priliku da svoje kompozicije prikažu širem auditorijumu.

Posle uvodnog časa gde je deci objašnjeno kako treba da izgledaju kompozicije, u kojoj formi i koje dužine, zavladala je potpuna euforija. Neki učenici su već imali pripremljene kompozicije a nekima je trebala pomoć nastavnika. Moram da priznam da je i za mene ovo bio veliki izazov ali i sjajna lekcija jer sam zajedno sa učenicima učila, komponovala i uživala. Do ove nedelje sam mislila da je moj posao da deci prenesem ljubav prema klaviru i da ih dobro potkujem u tehnici i čitanju nota, ali nisam mislila da moj uticaj na njih ide dalje od toga. Sada sam shvatila da oni upijaju svaku moju reč i pokret, da se i moj afinitet prema nekim muzičkim žanrovima odražava na njihovi interesovanje i da je to sjajna osnova za stvaralaštvo.

Olivera je tako napisala kompoziciju koja nosi naslov “Jazz jutro”. Uverena sam da je to rezultat toga što smo svirale više kompozicija u jazz stilu (koji ja mnogo volim a i Olivera ga je zavolela) i deo stila je prenela na svoju kompoziciju. Naravno to su tek počeci i ubačeni jazz elementi su sitni, ali ne mogu opisati moje oduševljenje kada mi je dete od 7godina donelo tako ozbiljnu kompoziciju. Svakako da je Oliverinoj predanosti doprinelo to što kao višegodišnji učenik "Melodium"-a ima raznovrsno i bogato muzičko iskustvo. Osmogodišnja Višnja je komponovala pesmu kojoj je dala naslov “Igra”, a koja u sebi sadrži sve elemente koje smo do sada učile na časovima. Ana, koja je i ranije iskazivala želju za komponovanjem, je u početku eksperimentisala raznim stilovima, želeći da u jednoj kompoziciji iskoristi mnoštvo ranije sviranih motiva. Uz male sugestije, Anina kompozicija je počela da dobija poseban karakter i nakon nekoliko viđenja se oblikovala u simpatičan klasični komad koji je ona nazvala "Noć u operi". Nataša, koja ima 9 godina, je napisala “Zalazak sunca” sa lepom arhaičnom melodijom, komplikovanim arpeđima i motivima koji se sekventno ponavljaju.

Sagledavši na očiglednom primeru šta su sve moji đaci do sada naučili moram da priznam da to nisam očekivala. Veoma sam iznenađena da od takvih mališana dobijem tako ozbiljne kompozicije, ali sam veoma zadovoljna i ponosna što su mi dokazali suprotno. Takođe, količina donetih kompozicija mi je pokazala da je moj cilj negde ispunjen a to je da je mnogo učenika podstaknuto na stvaralaštvo, a neki su iskazali svoju individualnost i maštu. To je ono što želim da delim sa učenicima, čemu ih stalno učim i težim da od naših časova napravim lepu avanturu koju nikada neće zaboraviti.

Ostalo nam je još da pošaljemo napisane kompozicije i da čekamo rezultate, ali za mene su pobednici svi oni koji su imali hrabrosti da iskažu svoju kreativnost i sa nama podele svoja osećanja kroz kompozicije. Da bi se deca podstakla na stvaralaštvo treba ih uključiti u svet muzike, raditi sa njima, zagolicati im maštu a potom uživati u rezultatima.

Poseta Dnevnom boravku ŠOSO „Milan Petrović“

Kada sam primila poziv da posetim Dnevni boravak ŠOSO „Milan Petrović“ i volonterski održim muzičku radionicu za njihove korisnike, našla sam se u nedoumici. Moja dilema o prihvatanju takve obaveze nije bila poduprta samo time što sam okupirana zadacima koje nosi direktorska i nastavnička uloga u „Melodium“-u već i time što mi je traženo da radim nešto po prvi put u životu.

Jedno je raditi sa decom a sasvim drugo sa mladim ljudima koji imaju višestruke poteškoće u funkcionisanju i ponašanju. Potrebno je program prilagoditi korisnicima, odnosno njihovom uzrastu, sposobnostima i interesovanju. Otišla sam u boravak da bih prikupila informacije i na osnovu toga se pripremila za čas. Saznala sam da boravak nije škola, već da se tu svakodnevno druže mladi uzrasta od 15 do 27 godina i pohađaju radionice za radno angažovanje koje biraju prema sklonostima. Prošetala sam lepo uređenim i opremljenim sobama za rad i upoznala korisnike boravka koji su bili zauzeti voskarenjem, slikanjem, vajanjem, pletenjem, tkanjem i šivenjem. Među rezultatima njihovog rada videla sam veoma lepe sveće, ukrasnu keramiku, tkanine, korpe i tašne koji se potom prodaju u prodajnom salonu u Železničkoj ulici, kao i na raznim izložbama, sajmovima i manifestacijama.

Nedelju dana nakon toga došla sam sa gitarom u rukama, spremna za čas. Mladi su me dočekalisa radošću, nestrpljivi da počnu sa muziciranjem. Neverovatan je entuzijazam koji su pokazali: pomno su pratili svaku moju reč i pokret, te uzražavali zadovoljstvo aplauzom nakon svake aktivnosti. To je bio jedan od najvedrijih grupnih časova i za mene potpuno nov doživljaj. Osećala sam se kao na velikoj zabavi. Pripremila sam program koji inače radimo u „Melodium“-u sa decom uzrasta od 5 do 7 godina ali sam brzo shvatila da je to previše zahtevno. I pored toga što sam bila upućena u njihove sposobnosti, ipak me je zavarao zreo izgled tih mladića i devojaka. Stepen shvatanja instrukcija se razlikovao te su pojedinci bili spremni i na teže izazove, a po reakciji nekih se videlo da su uživali iako nisu mogli da budu fizički aktivni. Interesantno je uporediti sa kakvom otvorenošću prema muzičkim aktivnostima pristupaju ti mladići i devojke u odnosu na njihove privilegovane vršnjake.

Verujem da bi tim mladim ljudima prijalo više takvih, interaktivnih muzičkih susreta i da bi se njihovo opšte stanje značajno poboljšalo putem češće muzičke angažovanosti. Iz tog razloga ću se truditi da sa njima delim radost muzike kad god to moje obaveze dozvoljavaju, a i nastavnici iz "Melodium"-a su se zainteresovali da u tome učestvuju. Kao i svako novo iskustvo i izlaženje iz životnog šablona (što bi Amerikanci rekli "out of comfort zone"), to je meni otvorilo vidike i provociralo rađanje novih ideja.

Zima, zima, a mi pevamo

Ko želi da uči o organizaciji kulturno-umetničkog programa, treba to da učini na primeru „Velikog kola“, za koje je zadužen Milan Veselinović. Znajući da je on glavni za program u okviru manifestacije "Sajam pčelarstva" na SPENS-u, rekla sam roditeljima da ne brinu jer će organizacija biti dobra i da očekujem da ćemo nastupiti u dogovoreno vreme. Tako je i bilo.

Međutim, ne mogu da krenem sa opisivanjem tog nastupa a da ga ne povežem sa prošlim koji se desio nekoliko dana pred Novu godinu. On bio je traumatičan zbog dugog čekanja u hladnom holu SPENS-a, te su roditelji naših đaka sa priličnim skepticizmom primili poziv za učestvovanje na istom mestu, bez obzira što je ovog puta to bilo u organizaciji drugih ljudi.

Iako obično prokomentarišem naše nastupe na blogu, u vezi tog novogodišnjeg sam se uzdržala, čekajući da me prođe prvobitna ljutina nakon užasne organizacije ljudi iz SPENS-a i loše upotrebljenog (a novog!) ozvučenja. Mogu samo da se nadam da će organizatori naučiti nešto iz tog iskustva i sledeći put se pokazati bolje. Ili će "gornje" rukovodstvo SPENS-a biti isprovocirano mnogobrojnim negativnim reakcijama izvođača i publike pa će sledeći put za taj posao odabrati profesionalce.

Da se vratim na poslednji nastup na SPENS-u u okviru "Sajma pčelarstva", koji se desio baš početkom nezapamćeno hladnog vremena koje je uzdrmalo planetu. Uprkos mećavi koja je zaustavila saobraćaj u celom gradu, naši mališani su se odazvali u dosta dobrom broju. Neki nisu mogli da se probiju do SPENS-a pa smo na licu mesta morali da se snađemo sa novim postavkama i solistima. Skoro sve pesme su naši klinci prvi put javno izveli, u tome se odlično snašli i time smo i mi ponosniji. Bravo, deco! Možete čuti i videti izvođenje pesme „Yellow Submarine“, „Do, re, mi“, „A Dream Is a Wish Your Heart Makes“ i gitarski duo – Anu i Filipa ako kliknete na naslov pesme koji će vas odvesti na Youtube kanal. Ozvučenje je imalo istovetne probleme kao i prošli put ali nam sada to nije smetalo jer smo svi bili odmorni i veseli. Bili smo dobro raspoloženi i mi i publika jer smo počeli na vreme, a lepoj atmosferi su doprinele i devojke iz organizacije koje su nas dočekale i ispratile uz veliki osmeh!

U vreme kada se sve priče vrte oko snežnih nepogoda, taj događaj nam je ugrejao srca.