Put, put, putujemo

Tokom letnjih meseci smo bili veoma vredni pa smo snimili 16 novih, slatkih, šašavih, lepršavih, šarenih, uvrnutih, šuškavih, melodičnih, poučnih, razigranih i zabavnih pesama.  

 Neke pesme su tradicionalne, iz raznih delova sveta, ali mnoge su tek izmaštane, sveže izašle iz naše muzičke fabrike.  Tako nastaju naše pesme: osluškujući tokom godine šta se deci sviđa, biramo one koje su interesantne, jednostavne i pevljive, kao što pravimo nove na osnovu dečijih interesovanja.  

I ovoga puta smo krenuli na putovanje pa se tako i naš CD zove “Put, put, putujemo”. Vodimo vas u daleke zemlje putujući brodom, avionom, čamcem i biciklom. Upravo je Jovanin bicikl imao posebnu ulogu, tako da je zvuk njegovog zvonca ostao zauvek zabeležen u pesmi “Bicikl moj”.  Pored toga, svirali smo kazu, agogo, ritmičke štapiće, guiro, daire, kineske činele, kastanjete i zvono klepetušu i sve to ukomponovali u lep i zanimljiv spoj, Slušajući naš CD, naučićete kako se na tajlandskom jeziku kaže “Dobar dan”, kako se u Holandiji peva “Sarasponda” uz vrtenje vretena, kako se slavi Nova godina u Kini i zašto Japanci vole trešnjin cvet. 

Nabrajajući slova azbuke u živahnom ritmu, u Švedskoj će nam se pridružiti žabice, u Srbiji tvrdoglava koka, a u Africi ćemo upoznati i kamilu Milu koja će nekako izgubiti sve grbe pa će postati…konj! To neće biti jedini konj na CD-u, jer će nas u američkoj preriji čekati kauboj Džo sa veselim četvoronožnim prijateljem (čekajte samo da čujete tu zapetljanu priču). Dok uz pesmu “Lemonade” pijemo hladni napitak odletećemo do Južnog pola i upoznati Kraljevskog pingvina, a rastati se uz lelujavu havajsku melodiju “Epo ita ita e”. Koliko uzbuđenja na samo jednom muzičkom disku! 

 Prvi CD-i su već otišli u ruke mališana koji su jedva dočekali da otvorimo vrata posle letnje pauze i prijavili se za muzičke avanture u novoj školskoj godini. Od septembra hitamo muzici u pohode i jedva čekamo da čujemo koja pesma će postati hit!

Masterclass "Orff Meets Kodály"

Nedelju dana sam provela u mestu Pomáz, nadomak Budimpešte. Povod je bio učestvovanje na 15. internacionalnom letnjem kursu - masterklas „Orff Meets Kodály“, gde je pedesetak nastavnika muzike iz celog sveta došlo da razmeni iskustva zasnovana na učenju dva velikana muzičke pedagogije. 

Nabrojali smo 17-tak nacionalnosti, među kojima su se od onih iz dalekih krajeva izdvojile brazilska, argentinska, australijanska, indonežanska i neobični deseterac iz Hong Konga (Azijci često dolaze u velikim grupama). To je ipak bilo malo nacija spram mnoštva zemalja (oko 30) iz koje su došli učesnici prošlogodišnjeg seminara u Salzburgu, a koji obrađuje samo tematiku Orfa. Na žalost, ja sam (ponovo!) bila jedina predstavnica Srbije. Ne može se reći da su moje srpske kolege po struci izostale zbog nedostatka finansijskih sredstava jer je ovaj kurs imao posebnu, nižu cenu za zemlje „treće kategorije“ (da, to smo mi!) koja je bila veoma pristupačna, a razdaljina nam je išla u prilog.  

Teško je opisati šta smo tamo radili i šta smo sve naučili, jer je najbitniji lični doživljaj. Opisivanje bi ličilo na prepričavanje filma u kojem radnja nije toliko bitna koliko je dijalog, gluma ili režija. Pevali smo, plesali, svirali i stvarali muziku. Naučili smo mnogo novih pesama i igrica koje možemo iskoristiti u radu sa decom. Međutim, to nije srž kursa, jer se pesme i igre mogu naučiti i putem video snimaka na YouTube-u. Najbitnija je tanana, neuhvatljiva komponenta: doživljaj, iskustvo i aktivno učestvovanje. Za mene je bilo značajno podsećanje na nekoliko principa koje treba praktikovati u nastavnoj, muzičkoj ili menadžmentskoj praksi. U težnji za stalnim poboljšanjem, treba:

• Biti hrabar i eksperimentisati – jer se u suprotnom propuštaju dobre prilike;
• Imati poverenja u saradnike i ponekad im prepustiti vođstvo – jer suprotno vodi ka nerazumevanju i neuspelom projektu;
• Biti aktivan, svestan učesnik događanja – jer inače propuštamo detalje i jednostavne stvari koje donose lepotu i zadovoljstvo;
• Biti otvoren za prihvatanje tuđih ideja – jer jednostranost vodi ka siromaštvu duha;
• Uključiti sva čula – jer se previše oslanjamo na vid (a mi muzičari i na sluh);
• Tražiti pomoć i pitati kad nije jasno – jer u suprotnom ostajemo sa istim problemom, a ljudi su obično voljni da pruže pomoć;
• Posmatrati stvari iz drugačije perspektive – jer to pospešuje kreativnost.

Ko bi rekao da se sve to nauči kroz muziciranje? Muzika je društvena ideja, stvara se u komunikaciji i odnosima sa saradnicima i publikom, te je otelotvorena filozofija života izražena kroz zvuke i tonove.  

P.S. 

Počela sam previše da filozofiram, možda je vreme da odem na odmor...

Kraj školske godine

„Da li nam je ovo poslednji čas ove godine?“, bilo je pitanje koje sam čula posle svakog časa protekle nedelje, sa velikim razočaranjem u glasićima mojih učenika. I zaista, nisam ni primetila a kraj školske godine je stigao. Posle mnogo meseci truda i rada stigli smo do cilja. 

Dvanaestog juna smo imali veliki završni koncert na Akademiji umetnosti  koji je protekao u odličnoj atmosferi i u još boljem izvođaštvu učenika instrumentalnog odseka škole "Melodium". Mogli smo da čujemo razne kompozicije, od klasike i jazz-a pa do obrada novih popularnih pesama. Deca su bila puna samopouzdanja, moram priznati sa pokrićem, jer su se zaista trudila i vežbala iz dana u dan tokom cele godine. Poseban doživljaj za njih bio je polukoncertni klavir na kojem do tada nisu imala prilike da sviraju. Oduševio ih je zvuk klavira i mekoća njegovih dirki, čak su primetila da sve lepo zvuči na tom klaviru. 

Najsimpatičniji deo večeri bilo je predstavljanje učenika, jer su morali sve sami da smisle i kažu kako se zovu, koju kompoziciju će svirati i ko ju je komponovao. Bilo je jako lepo gledati  i slušati produkte rada cele  godine i kako su svi mališani porasli i stasali za prave male izvođače. To je ono što mi u "Melodiumu" podstičemo i trudimo se da se deca oslobađaju treme, da budu otvorena i slobodna i da uživaju u svakom nastupu.  

Sada, kada smo konačno stigli do raspusta moram da kažem da mi je pomalo teško što se nećemo videti čak do septembra, ili kako deca vole da kažu „to je 60 dana jel tako?“.  Poslednji časovi su bili vrlo zabavni i rasterećeni i ja sam zaista uživala  koliko i deca.  Ali treba biti strpljiv i sačekati septembar kada ćemo videti koliko su nam "stari" učenici porasli i da li su nas prerasli. Naravno, uvek se radujemo i novim đacima, njihovim pričama i avanturama. Neki naši učenici su se krajem ove godine upisali u državnu muzičku školu i rastanak će nam teško pasti. 

Višnja mi je priredila divno iznenađenje kada mi je za oproštaj donela prelep crtež koji je sama nacrtala. Neverovatno je koliko možete da se vežete sa svoje učenike i koliko samo mali znak pažnje može da vas razneži. Ne postoji ništa lepše od toga. Svi oni koji odlaze će mi posebno nedostajati ali se nadam da će se i dalje truditi i da će pokazati koliko toga su naučili u "Melodiumu". Meni ostaje da čekam septembar, da se možda malo i odmorim a onda da ponovo krenem u muzičku avanturu.

 

Selidba

“Selimo se!” - rekla mi je Sandra uzbuđeno. Od tog momenta u mojoj se glavi vrtelo bezbroj pitanja, ideja, nejasnoća, radosti... Gde je ta nova "muzička kuća”? Da li će klavir stajati na istom mestu kao i u mojoj , sada već bivšoj učionici? Kakve su boje zidovi? Koje linije gradskog prevoza voze do Miletićeve? Kako će reagovati deca? Uh, pitanja, pitanja... na kraju, ona poslednja misao je da idemo u novo, idemo ka promeni, ka izazovu, ka drugačijem, što je često dobra stvar u životu!

Na prvo viđenje svideo mi se novi prostor, iako prazan, neuređen i širok... U mislima slažem slike – tabla, instrumenti, dečiji stolovi, klavir, veliki prozori, puno svetlosti i širine, akustika... ma sjajno! U takvim mislima nedostajali su mi samo dečiji osmesi, graja pred početak časa i njihovi veseli, raspevani glasići. Mart je brzo prolazio i kako se bližio dan preseljenja deca su sve više shvatala šta se dešava. Imala su izuzetno interesantna pitanja i zapažanja. Da li ćemo poneti instrumente? A naš tepih sa žirafama? Je li tako da nosimo i televizor? A zidove? ... Znači ne ostavljamo ništa, sve nosimo? I svi idemo tamo - i Duška, Vladan, Andrea, Sandra, Jovana? Pa da! Onda može, svi u novi Melodium... Emilija je posle poslednjeg časa klavira zagrlila jedan zid sa rečenicom : “Eh kada bih mogla da zagrlim ceo stari Melodium...to bi bilo najbolje”. Selidba je prošla u veseloj atmosferi i prilično organizovano (to mi bar nije strano jer sam se sticajem životnih okolnosti, selila 4-5 puta). Dok smo uređivali novi, veliki prostor, umor nas je sustizao, ali rezultati su bili jači od njega. Melodium je zasjao!  
 

Prvi dan je bio pun uzbuđenja i radosti. Duška i ja toga dana nismo baš znale gde nam šta tačno stoji od rekvizita za čas, gde su nalepnice, bubnjevi, da li su CD-i na broju... Marko je stigao prvi te je imao tu čast da preseče crvenu vrpcu i otvori školu. To je bilo dirljivo... Još je doneo i slatkiše da časti društvo jer je prethodnog dana mama rodila batu, te je naše slavlje bilo dvostruko!

Pristizali su i ostali... Srećom su me ispunjavala dečija zadovoljna lica koja su okicama ispitivala da li je sve tu. Retki su nešto negodovali, ali i to je normalna reakcija i odraz prihvatanja realnosti. Tako je drugi Marko (ne onaj što je presekao vrpcu, već jedan malo mlađi slatkiš:-) demonstrativno preksrtio ruke, rekao da je novi Melodium “fuj” i da hoće stari. Nakon 2 časa srećno je utrčavao u učionicu kao da smo odavno tu.

 Pošto je prostor mnogo veći od bivšeg, decu smo poveli u obilazak svih prostorija. To je za njih predstavljalo pravu avanturu. Nisu mogla da odluče koja je soba lepša, da li Duškina sa puno prozora ili Jovanina koja veoma podseća na staru koju smo mnogo voleli. Svi su zapazili da je klavirska soba u kojoj radi nastavnica Andrea veća, svetla i kako je rekla jedna devojčica – otmena! Kada sam ih uvela u Vladanovu učionicu svi su bili oduševljeni gitarama a neki (“informatičari:-)” su ugledali kompjuter... Objasnila sam im da će Vladan u tom malom studiju praviti naše pesme i da ćemo, kao i svake godine, tu snimati novi CD.

Prava atmosfera bila je ispred i u kupatilu kada su ugledali kaubojska vrata i malu wc šolju za decu, dok je aparat u kojem se nalazi tečni sapun na pritisak pravio penu. Kažu deca - ne moraš ni da trljaš ruke, pena dođe sama:-) ! Jedna učionica još nije sređena i privremeno služi za odlaganje svega i svačega, te su njena vrata bila zatvorena. Ne zadugo... “A šta je ovde?”- pitala su deca. Objasnila sam im da ta soba nije u upotrebi i pokazala da su tu odložene merdevine, alat i krpe za brisanje prozora. Deca su zaključila da je to prava KRŠ soba, Duškini mališani su je nazvali DŽUMBUS sobom a čuli smo i naziv CIRKUS soba. E pa dragi naši, od te sobe nastojimo da napravimo pravi mali raj i... ali to vam sada ne mogu otkriti, to je tajna, ššš! 

Dani odmiču, čini mi se ponekad da je svaki sledeći za neki minut kraći. Navikavamo se na novi prostor i polako sve dolazi na svoje mesto. Deca su se tu pokazala najboljima, mislim da su odmah prvog dana prihvatila sve promene. Deca su to, ona stvari gledaju uvek najčistijim i i najiskrenijim pogledom.

Juče sam krenula na posao pogrešnim putem...pravo u Milovana Glišića 8... Šest godina provedenih tamo nije malo, navikne se čovek na putanju pa to postane rutina. Misli su mi odlutale ka nastavnoj jedinici koju ću predavati toga dana i o pesmama koje ćemo izvoditi na ovogodišnjim Zmajevim Dečjim Igrama... Zastadoh u Sterijinoj uličici... “Jaoj Jovana...” -pomislih u sebi- “vraćaj se!” Nisam jedina. Pre neki dan utrčavaju Ana i njena mama u Melodium! “ Izvinite što kasnimo, ali mi smo otišle u stari Melodium! Svi smo se slatko nasmejali...

Veče američke muzike

Naša misija je, svakako, da prenosimo muzička znanja i veštine. Pod tim se smatra shvatanje muzike kao internacionalnog jezika i širenje svesti o značaju i lepoti multikulturalizma. Zbog toga naši učenici pevaju i sviraju melodije i ritmove iz celog sveta, kao i iz raznih istorijskih perioda. Ipak, ukoliko izdvojimo muzičko stvaralaštvo XX i XXI veka, osetan je uticaj kulture naroda sa američkog kontinenta. Iz tog razloga smo želeli da na jednom mestu pružimo omaž američkim kompozitorima, izvođačima i muzičkim žanrovima kao što su kantri, gospel, džez i rokenrol, koji su obeležili modernu muziku širom sveta.

Vođeni tom idejom, učenici škole muzike „Melodium“ su sredinom meseca marta priredili koncert u Američkom kutku u Novom Sadu. Nastupili su neki od najmlađih polaznika programa „Musical English", zatim mali klaviristi, nešto stariji gitaristi i pevači školskog uzrasta. Posetioci su čuli raznovrsne kompozicije a bilo je lako prepoznati melodije kao što su „Old Mac Donald” i “Kaubojski ples” izvedene na klaviru, koje su nas naterale da lupkamo nogom u ritmu. Uz pesmu iz crtanog filma “Cinderella” (Pepeljuga) i “Love Me Tender” je i publika tiho pevušila, a pri kraju izvođenja pesme “Hallelujah” (iz animiranog filma Shrek) u publici je zasuzilo i poneko oko. Čuli smo i vešto odsvirane jazz standarde kao što su “All Of Me”, “Take Five” i poznatu Mancinijevu temu iz filma “Pink Panther”. Nije izostao ni najprepoznatljiviji gitarski uvod u istoriji američke rokenrol muzike, “Johnny Be Good”, kao ni pesma “Boulevard Of Broken Dreams” jedne od najpoznatijih američkih grupa “Greenday”.

Međutim, mora se priznati da su, i pored sjajnog izvođenja starijih učenika, najveći aplauz dobili najmlađi polaznici programa “Musical Engish”. Klinci ne samo da su bili slatki, vedri i opušteni, već su izuzetno dobro interpretirali dečije pesme i razbrajalice koje se danas mogu čuti u američkim školskim dvorištima.

Američki kutak je bio taman dovoljan da primi sve zainteresovane posetioce tako da je atmosfera bila prijatna, neformalna i prisna. Obzirom da nije bilo potrebe za ozvučenjem i drugim tehničkim pomagalima, mnogi roditelji su se prijatno iznenadili čuvši svaki ton (i pauzu!) u sjajnom izvođenju svoje dece.